Место измирења браће

Варварин – У атару села Орашје, недалеко од извора киселе воде и мирног тока Каленићке реке, стоји светиња посвећена Светом Јовану Крститељу, која у себи носи предање дубоко уткано у српску прошлост. Народно памћење каже да је управо овде дошло до измирења двојице краљева – браће Драгутина и Милутина Немањића, чији су сукоби и помирење обележили судбину читавог српског народа.

После више од деценије неслоге и борби за власт, уз посредовање Српске православне цркве, краљеви су, по предању, нашли снаге да превазиђу поделе. Историчари и данас не могу поуздано да утврде место тог догађаја, али се у Темнићу вековима преноси усмено сведочанство да се измирење догодило баш на овом месту.

Да успомена на тај чин не избледи, каже народ, краљ Милутин је подигао храм посвећен Светом Јовану Крститељу – свецу покајања и духовног преображаја. На темељима старе богомоље никао је манастир који је вековима духовно средиште овог краја. У његовој библиотеци и данас се чувају трагови старих записа и преписа, сведочанство дугог трајања српске писмености.

Истраживач Ђорђе Петковић подсећа да је Милутин био владар који је духовност спајао са развојем привреде.

– У његово време сваки трг морао је имати два стуба опстанка – цркву и утврђење. Овде су постојали сви услови и за једно и за друго. Место се налази између Левча и Варварина, где се народ окупљао ради трговине, а где год је било трга, морало је бити и изворишта воде. Овде имамо и Каленићку реку и природни кисељак – истиче Петковић.

Храм је прву велику обнову доживео у 14. веку, а касније су припрату доградили чланови династије Обреновић. Манастир је вековима био живописан и богат, али ниједно време није прошло без страдања. Током Велике сеобе Срба готово је разорен до темеља.

Народ, међутим, никада није напустио своју светињу. Крајем 18. века заједничким снагама подигао је манастир из рушевина, а почетком 19. века он је служио као прихватилиште за рањене устанике – уточиште вере и отпора у временима борбе. После слома Првог српског устанка храм је поново разорен, али су га мештани већ након две године обновили. У летописима се помиње свештеник Огњен, који је у то време позивао народ на храброст и истрајност.

Портрет ктитора – краља Милутина – осликан је тек средином 20. века, када је црква поново живописана. Иако историја оставља простор сумњи да ли је Милутин заиста подигао ову светињу, народна традиција чува његово име као симбол мира и помирења.

Светиња у Орашју, било да је рођена из историјске истине, било из народног сна, остаје трајни подсетник да је мир међу браћом темељ сваког трајања. И док Каленићка река наставља свој тихи ток, као да и она шапуће причу о измирењу, опроштају и вери која вековима чува ово свето место.