Хра­на као огле­да­ло кул­ту­ре

Вре­ме кр­сних сла­ва и зим­ских пра­зни­ка је по­че­ло и та­ко ће се на­ста­ви­ти све не­где до про­ле­ћа. Тр­пе­за је за ове све­ча­не при­ли­ке, уз слав­ски ко­лач, жи­то, ви­но и све­ћу, пу­на до­ма­ћих је­ла спре­ма­них по тра­ди­ци­о­нал­ним ре­цеп­ти­ма. Бр­за сва­ко­дне­ви­ца зах­те­ва да се и обро­ци при­пре­ма­ју бр­же и на јед­но­став­ни­ји на­чин, али мно­ги се тру­де да оста­ну до­след­ни је­лов­ни­ку на­сле­ђе­ном од мај­ке и ба­ка, а то зна­чи да уме­се слат­ка и сла­на те­ста и ко­ла­че, да по­слу­же слат­ко, из­не­су пред­је­ло, а он­да све по ре­ду – од су­пе до сар­ме и пе­че­ња.

Срп­ска ку­хи­ња је на­да­ле­ко по­зна­та, баш као и на­ше го­сто­прим­ство. Та­ко се по­твр­ђу­је да хра­на ни­је са­мо по­тре­ба, већ и при­ча о на­ма, на­шим пре­ци­ма и на­чи­ну на ко­ји ви­ди­мо свет. Сва­ко је­ло но­си у се­би део исто­ри­је, се­ћа­ња и вред­но­сти јед­не за­јед­ни­це. На то по­себ­но ука­зу­је др Ми­лош Ма­тић, на­уч­ни са­рад­ник и му­зеј­ски са­вет­ник Ет­но­граф­ског му­зе­ја, ко­ји сма­тра да је ис­хра­на је­дан од нај­сло­же­ни­јих кул­тур­них си­сте­ма.

– Ис­хра­на је­сте ег­зи­стен­ци­јал­на ак­тив­ност, али све што је пра­ти – од на­чи­на при­пре­ме, пре­ко оби­ча­ја за тр­пе­зом, до сим­бо­ли­ке је­ла – по­ка­зу­је да је она ви­ше од пу­ке по­тре­бе – об­ја­шња­ва Ма­тић и под­се­ћа да сва­ки на­род, па чак и сва­ка по­ро­ди­ца, има свој је­дин­стве­ни ку­ли­нар­ски свет.

Ра­зно­вр­сност у ис­хра­ни ни­је са­мо пи­та­ње уку­са. То је и пи­та­ње иден­ти­те­та. На­чин на ко­ји је­де­мо, шта спре­ма­мо и шта сма­тра­мо на­шим – све то го­во­ри о на­ма и на­шем ме­сту у кул­ту­ри. На при­ме­ру Бал­ка­на ја­сно се ви­ди ко­ли­ко за­јед­нич­ког на­сле­ђа де­ли­мо.

– Исти про­из­во­ди, као што су сир, па­при­ке или су­во ме­со, при­пре­ма­ју се у сва­кој зе­мљи на дру­га­чи­ји на­чин. То је ле­по­та на­шег ре­ги­о­на јер има­мо за­јед­нич­ке осно­ве, али сва­ка ку­хи­ња има сво­ју ду­шу – уве­ра­ва Ма­тић.

Мно­ге тра­ди­ци­о­нал­не на­мир­ни­це су не­ка­да би­ле пи­та­ње пре­жи­вља­ва­ња, а да­нас су сим­бол уме­ћа и на­сле­ђа. На Бал­ка­ну се на­ро­чи­то це­не оне ко­је мо­гу ду­го да сто­је – ки­се­ли ку­пус, сла­ни­на, сир у ме­ху, зим­ни­ца... То су све­до­ци вре­ме­на и му­дро­сти љу­ди ко­ји су зна­ли ка­ко да пре­жи­ве зи­му. Да­нас нам то де­лу­је јед­но­став­но, али у се­би кри­је ду­бо­ку кул­тур­ну по­ру­ку. На­чин ис­хра­не че­сто од­ра­жа­ва ста­ње у дру­штву.

– Ка­да се ме­ња на­чин на ко­ји је­де­мо, ме­ња се и на­чин на ко­ји жи­ви­мо. Бр­за хра­на, ма­њак вре­ме­на за ку­ва­ње, не­ста­нак по­ро­дич­них руч­ко­ва – све су то зна­ци са­вре­ме­ног до­ба – ис­ти­че Ма­тић.

Он па под­се­ћа да хра­ном, у ства­ри, раз­го­ва­ра­мо. Јер сва­ка кул­ту­ра гра­ди не­ке вред­но­сти, а оне мо­гу да бу­ду ра­зно­вр­сне па та­ко мно­ги ни­су све­сни да и са­да жи­ве кул­тур­но на­сле­ђе.

– На­ро­чи­то се то при­ме­ћу­је у раз­го­во­ру са мла­ди­ма. Ка­да их пи­там шта жи­ве од кул­тур­ног на­сле­ђа, они су че­сто за­те­че­ни јер су до­ста упу­ће­ни на са­вре­ме­не тех­но­ло­ги­је. Тек ка­да се за­ин­те­ре­су­јем да ли во­ле сар­му, они се се­те лек­ци­је да до­бар део на­ше ис­хра­не чи­ни та­ко­ђе кул­тур­но на­сле­ђе, као и мно­го то­га што је по­ред нас, али љу­ди ни­су до­вољ­но све­сни то­га. Ве­о­ма је бит­но то што ми да­нас за­хва­љу­ју­ћи кул­тур­ном на­сле­ђу жи­ви­мо те вред­но­сти, то јест осе­ћа­мо их у сва­ко­днев­ном жи­во­ту. Хра­ном по­ка­зу­је­мо по­што­ва­ње, ем­па­ти­ју, го­сто­прим­ство. Хра­на је на­чин да се пре­по­зна­мо ме­ђу сво­ји­ма, али и да се раз­ли­ку­је­мо од дру­гих. Кроз је­ло при­ча­мо при­чу о се­би – за­кљу­чу­је Ми­лош Ма­тић.  

Има­ју­ћи на уму ова за­па­жа­ња о хра­ни, мо­же­мо би­ти по­но­сни што и на овај на­чин чу­ва­мо ба­шти­ну. Ва­жно је да сва­ко пре­ма сво­јим мо­гућ­но­сти­ма по­ка­же ко­ли­ко је дра­го­це­но за­јед­нич­ко оку­пља­ње за тр­пе­зом.