Јавна шишања

У павиљону Србије на Бијеналу у Венецији, у јуну месецу, требало би да буде постављен недавно изабрани пројекат Зорана Тодоровића. Он се односи на израду индустријске ћебади од људске косе, која ће се добити шишањем око 500.000 људи. Пројекат је одабрао Стручни савет који чине: Зоран Ерић, историчар уметности, Милица Петронијевић, историчарка уметности, Милица Томић, уметница, Стеван Вуковић, теоретичар уметности, и Бранислав Димитријевић, историчар уметности и комесар павиљона Србије у Венецији. Поводом тог избора, новосадски уметник Никола Џафо поставља питање интелектуалне својине, наводећи низ уметничких акција и пројеката шишања које је изводио од 1995. године. Џафо истиче да Стручни савет саучествује у крађи и чува стражу Зорану Тодоровићу, уз помоћ Бранислава Димитријевића, сада у улози комесара и помоћника министра културе за међународне односе, а у сложеној дискусији и уз озбиљно критичко промишљање, и то без сувопарног гласања.

Џафо наводи да се феноменом косе и шишања, то јест њиховим етичким, естетичким, културним и политичким конотацијама, бави још од перформанса под називом „Ко wас шиша” изведеног у Павиљону Вељковић (1995) у оквиру програма септембарске деконтаминације ЦЗКД.

„У перформансу јавног шишања, који је посредством камера директно преношен и могао је да се прати на ТВ екрану испред Павиљона, прво се ошишао Никола Џафо, а затим и 23 добровољца из публике. Одсечена коса је упакована, обележена налепницом, депонована у замрзивач и тиме укључена у ’Лед арт процес’. Свим учесницима у перформансу додељен је сертификат. Поводом перформанса јавног шишања, В. Гргинчевић и А. Коларић саставиле су „Појмовник о коси са е(сте)тиком шишања, који у одредницама косу анализира као природну, историјску, друштвену или лексичку појаву. То је прво едукативно издање (ЦЗКД, Београд), наводи Џафо у писму послатом на адресе београдских редакција.

Перформанс под овим називом изведен је и у Новом Саду и Нишу три године касније. Никола Џафо спомиње и пројекат „Кунстлагер”, изведен 2000. године у Католичкој порти у Новом Саду.

„Перформанс јавног шишања, као један од сегмената ’Кунстлагера’, изведен је у шатору, а добровољно се ошишало више од двадесет посетилаца. Кунстлагер је прошао без већег утицаја на општу ситуацију”, каже Никола Џафо, напомињући да је тај рад занемарен на свим фронтовима и у свим анализама живота/уметности деведесетих, иако је „изведен с намером да буде врх спознаје одвратности живљења у Србији, слика катастрофалног друштвено-политичког миљеа, беде, јада…”

Никола Џафо наводи и своје радове који су за основу имали акцију прикупљања косе, а излагани су на изложбама у Новом Саду, Београду и Чачку.

„На крају, могу само да кажем да немам закључак. Можда ће се до њега доћи кроз један општи дијалог о питањима која покрећем на почетку.

Ко wас шиша?” завршава своје реаговање Никола Џафо.

Упитан за коментар поводом писма Николе Џафа, Бранислав Димитријевић, комесар српског павиљона, каже:

– Коса и процес шишања су се у уметности 20. и 21. века често појављивали. Симболика шишања била је јако битна и у овдашњим уметничким процесима, нарочито у онима који анализирају шишање као облик институционализације, дисциплиновања, или симболичког одузимања моћи. у Жилниковим „Раним радовима”, или пак Готовчево шишање у „Пластичном Исусу”, у радовима Уроша Ђурића, Тање Остојић, каже Бранко Димитријевић.

Тодоровић је, истиче комесар српског павиљона, користио у својим ранијим радовима не-традиционалне уметничке материјале „људског порекла”, као што је сало од којег је правио сапун, кожице са пениса (добијене обрезивањем) од којих је правио пихтије!

-----------------------------------------------------------

Џафови пројекти плагијати

– Ако је Тодоровићев пројекатплагијат, онда су сви Џафовипројекти плагијати, јерсу многи уметници пре њега користили и живе зечеве, и огромне столице,и звезде петокраке, а насловна страна каталога Џафове „Артклинике” могла би да буденасловна страна неке публикације групе Ирwин... Зато што личе– сматра Бранко Димитријевић.