Шест кандидата за председника Републике Српске

Од нашег сталног дописника 

Бањалука – Један од шесторице кандидата у недељу ће прогласити победу на превременим изборима за председника Републике Српске. Уз двојицу најизгледнијих претендената на место са којег је смењен Милорад Додик – Синишу Карана и Бранка Бланушу – у трци су још четири кандидата: Никола Лазаревић, Драган Ђокановић, Игор Гашевић и Славко Драгичевић. Двојица су кандидати ванпарламентарних странака, док су преостала двојица независни кандидати. Свима им је заједничко то што су и раније у више наврата били кандидати са минорном подршком бирача, па их поједини аналитичари називају „професионалним кандидатима”, доводећи у питање искреност њихових мотива за пријављивање и на ове превремене изборе који ће се одржати у недељу 23. новембра.               

Карана је кандидовао владајући блок, представљајући га као политичара с репутацијом „уставобранитеља”, дугогодишњег професора уставног права и бившег министра унутрашњих послова. Каријеру је градио у сектору безбедности, а пре девет година предводио је тим за спровођење референдума о Дану РС. Тај посао коштао га је правосудног процеса из којег је изашао недирнут.  

Насупрот њему, као кандидат опозиције појавио се Бранко Блануша, професор са Електротехничког факултета у Бањалуци и некадашњи декан ове високошколске установе. Познат по умереном наступу и инсистирању на већој друштвеној правди и транспарентности, љубитељ животиња и професор који бициклом долази на посао, Блануша у кампањи шаље поруку да је Републици Српској потребна сталоженија политика. У политичком животу забележен је његов прелазак из Српске напредне странке (СНС) у Српску демократску странку (СДС) 2013. године, као и кандидатура 2018. за Парламентарну скупштину БиХ, када није освојио мандат.    

О преостала четири, мање видљива кандидата, у јавности се говори знатно ређе. Никола Лазаревић, председник Еколошке партије Републике Српске, ужим круговима је познат као правник, колумниста и активиста са Пала посвећен заштити природних ресурса. Два пута је без успеха покушавао да постане градоначелник Источног Сарајева. Савез за нову политику кандидовао је Драгана Ђокановића, педијатра са живописном биографијом из Источног Сарајева. Овај гимнастичар и некадашњи јуниорски првак Југославије на разбоју, за функцију председника РС кандидовао се и 1996. године, супротстављајући се тада Радовану Караџићу, те 2007. године Милораду Додику, такође на превременим изборима након смрти Милана Јелића. У биографији му се наводи да је током рата био председник Повереништва за Српску општину Власеница и ратни повереник Караџића за успостављање власти у општинама Српске Републике БиХ, као и учесник Оснивачке Скупштине српског народа у БиХ. Политиком се почео бавити оснивањем Демократске странке федералиста за БиХ у Сарајеву, 2. маја 1990. године, а потом је ту партију основао и 2003. у Србији.

У изборној трци су и двојица независних кандидата – Славко Драгичевић и Игор Гашевић – које политичка јавност углавном описује као анонимне, док их део аналитичара види као кандидате који су у прошлости били блиски с владајућим партијама. Драгичевић се у ранијим циклусима кандидовао против Додика и Цвијановићеве, али је освајао свега неколико стотина гласова. И Гашевић је такође раније био кандидат, са симболичним бројем гласова. Део изборних аналитичара сматра да мотив њихове кандидатуре може бити право на места у бирачким одборима.