Адмирал Змаjевиħ – Рус а наш!

Епоха Петра Великог – последњег руског цара и првог руског императора - обележена је и јачањем руско-српских веза. Управо за време владавине Петра Великог, који је желео да од Русије начини моћну поморску силу, Срби са Јадранског приморја, захваљујући свом драгоценом и богатом искуству у пловидби и бродоградњи, почели су активно да ступају у руску службу.

Веровато најистакнутији српски морепловац у историји руске морнарице био је Матија Змајевић, у Русији познат као Матеја Христофоровича Змајевића. То и не изненађује, јер чак и у време Петра Великог, кога су многи сматрали западњаком, да би неког у Русији прихватили као свог, морао је бар по имену да буде Рус.

Матија Змајевић је родом из Пераста. Пореклом из племићке породице, од детињства је био упознат са поморском традицијом по којој је Бока Которска била позната. За његову каријеру значајну улогу је одиграла поморска школа Марка Мартиновића коју је похађао, а која се такође налазила у Перасту. Управо у тој школи своја знања из области поморства стицали су и руски племићи које је, током 1698. године, Петар Велики лично упутио. Може се рећи да Мартиновићева школа представља полазну тачку за Змајевићев животни пут у Русији.

Као талентован поморац, Матија већ са 18 година постаје капетан и стаје на чело трговачких бродова који су припадали његовој породици и који су били део млетачке морнарице. Међутим, каријера младог Змајевића на Јадрану нагло је прекинута. Матија је био приморан да напусти родни град након што су га оптужили за убиство Вицка Бујовића, угледног члана породице Бујовић – конкурената Змајевића у Перасту. До данас, није тачно утврђено да ли је Матија Змајевић заиста био умешан у смрт Вицка Бујовића. Било како било, у страху од смртне казне, најпре је побегао у Дубровник, да би се потом обрео у Истанбулу, где среће грофа Петра Толстоја, кога је познавао још из Пераста. Змајевићево пријатељство са Толстојем, тадашњим руским амбасадором на турском двору, учврстио је њихов заједнички боравак у затвору током Руско-турског рата. Након што су били пуштени из турског заточеништва, гроф Толстој саветује Матији Змајевићу да ступи у службу руског цара Петра.

У то време, почетком 18. века, Петар Велики је покушавао да обезбеди својој земљи приступ Балтичком мору, где су Швеђани имали неприкосновену власт. Велики северни рат трајао је већ дванаест година. За победу над непријатељем, Русији је недостајала моћна и борбено спремна флота. У тренутку када је цар тек градио темеље руске морнарице, стручњаци за поморство, морепловци и бродоградитељи били су од непроцењиве вредности. Долазак Матије Змајевића, талентованог поморца из Пераста у Русију, представљао је за Петра Великог прави благослов. Међутим, као перфекциониста и врстан познавалац бројних научних области, цар Петар је одлучио да испита његово знање. Испит је трајао сатима, а Змајевић га је успешно положио. Цар Петар је био толико импресиониран његовим умећем и образовањем да га је одмах примио у руску морнарицу, где Матија добија чин капетана првог ранга. Уз то, указао му је и посебну част – дозволио му је да сам изабере брод којим ће командовати.

Змајевићева слава достигла је врхунац после битке код Гангута која се одиграла 27. јула 1714. године. Ова битка на Балтику је уједно и прва победа руске флоте у историји Русије током које је Змајевић командовао десним крилом руске флоте, у чији састав је улазило двадесет галија.

Победа код Гангута представља је прекретницу у Руско-шведском рату. Цар Петар је уз велико славље прославио успех, не заборавивши при томе ни свог верног пријатеља, Матију Змајевића, који је прво унапређен у чин контраадмирала, а потом и у вицеадмирала

Ценећи Змајевићев изузетан таленат и оданост, цар Петар Велики је 1716. године лично упутио писмо Млецима, тражећи од њих да обуставе истрагу против Матије, укину његово изгнанство и врате конфисковану имовину „руском вицеадмиралу”. Међутим, Матија се никада није вратио у свој родни Пераст. У Русији је његова каријера била у успону. Чекале су га нове победе, између осталог у бици код Гренгама - последњој великој поморској бици Северног рата. Након победе над Швеђанима, Змајевић је постао члан Адмиралитетске колегије и главни надзорник изградње луке у Санкт Петербургу, испитивач у Поморској академији и консултант руским бродоградитељима.

Но, свему лепом једном дође крај - 1725. године умире цар Петар Велики. Историчари тврде да је управо Змајевићу било поверено да у погребној поворци носи круну Романових. Исте године, царица Катарина, Петрова удовица, која је такође веома поштовала Змајевића, одликовала га је Орденом Александра Невског и унапредила га у пуноправног адмирала флоте. Међутим, само две године након Катаринине смрти, Матеј Змајевић, био је оптужен за проневеру државних средстава и злоупотребу положаја. Разрешен је дужности, деградиран у чин вицеадмирала и послат најпре у Астрахан, а потом у Вороњеж, где је командовао изградњом флоте за рат са Турском. Управо је Змајевић требало да буде на челу руских ратних галија у окршају са османским бродовима - али то се није догодило. Адмирал Змајевић је преминуо 1735. године у Вороњежу. Његово име остаје заувек уклесано у историју победа руске морнарице. Матија, односно Матеј Христофорович, саборац славног Петра Великог, један је од најупечатљивијих симбола веза између руског и српског народа.

Промотивни текст