Спомен-књига народу подно Јастрепца

Прокупље – У времену кад се села празне, куће остају закључане, а успомене нестају заједно с људима који су их чували, Радивоје Максимовић из подјастребачког села Ресинац решио је да томе стане на пут. У својој 87. години објавио је монографију „Ресинац и једанаест суседних села”, дело које је сведочанство о животу, навикама, обичајима и људима једног краја који нестаје.

Када је Радивоје решио да напише монографију свог родног села и читавог краја, није кренуо само у истраживачки посао већ и у повратак кроз време. Каже да га је управо село – његово родно место, обавезало да о животу у њему остави макар мало писаног трага, па је решио да изда књигу.

Сва описана села у монографији данас деле исту судбину – све мање младих, све више празних кућа. Вишегодишња истраживања, сакупљања докумената, рада у архивима и разговора с последњим живим сведоцима старог времена – све је то резултирало капиталним делом за које аутор скромно каже да је „само покушај да се нешто сачува од заборава”.

У књизи се описују стари верски обичаји који данас постоје само у траговима, а Максимовић бележи да су се у селу некада поштовала „света стабла” – велики храстови, крушке или липе око којих се народ окупљао у време празника, испод којих је свештеник читао молитву, а народ бележио дан и годину догађаја.

– У атару села било је више столетних стабала испод којих је становништво за време литија читало молитву. Свако окупљање са свештеником житељи Ресинца су записивали на стаблу, па отуда назив запис. Данас су у Ресинцу у животу само два записа – пише у својој књизи Максимовић.

Један дуб и једна крушка – све што је остало од некадашње духовне мреже села. Док су људи у оно време од тих стабала тражили заштиту, данас то дрвеће као да штити успомену на њих, подсећа хроничар из Топлице.

Максимовић своју мотивацију објашњава једноставно и емотивно. Многе данашње генерације више и не знају одакле су им преци, како су живели, какве су обичаје имали, које су битке водили у мирним и тешким ратним годинама. У младима је препознао „скромно знање о пореклу својих фамилија”, па га је то, како истиче, натерало да остави траг о генерацијама које су стварале село, радиле, ратовале и нестајале, остављајући „животни траг и дела” по којима их потомци памте.

– У књизи се налази огроман број тема, историја досељавања после Берлинског конгреса, организација живота након ослобођења од Турака, породице и родови, занати, пољопривреда, сеоски обичаји, школство, ратови, демографске промене, па и духовити и животни записи из народне свакодневице. То није само историја – то је жива, топла документарна прича о једној заједници – каже Максимовић.

Као добар познавалац историје и менталитета свог краја, монографију је написао једноставно и разумљиво, кроз приче о животу обичних људи, тако да је могу читати и они са скромнијим образовањем. Управо зато, књига је постала доступна свакоме ко жели да разуме своје порекло и живот својих предака.

Максимовићев рад је управо то – једна велика спомен-књига народу који је вековима живео подно Јастрепца, селу које је давало ратнике, сељаке, добре домаћине и ученике, и које је и кроз најтеже периоде сачувало своју посебност. Аутор поручује читаоцима да се окрену својим коренима, да допуне оно што је он записао, да кроз ову књигу разумеју свој идентитет и историју – јер, како каже, „ако се то заборави, изгубили смо све”.

У монографији живе и сељачке приче, ко је био најбољи мајстор, ко се први вратио из рата, ко је подигао воденицу, ко је имао највише деце, зашто се једно брдо зове баш тако како се зове.

– Истраживање је било тешко зато што су се сведоци полако „гасили”, а многи писани трагови су изгубљени – додаје Максимовић.

Иако пише о Ресинцу и околним подјастребачким селима, Максимовићева књига у ствари описује Србију која се мења, говори о сеоској култури која се повлачи пред модерним временом и о људима који су свом месту дали више него што су од њега добили. У својој монографији је желео да сабере све – од географије и историје, до сећања, обичаја, старог живота, привреде, школства, ратова, страдања и напретка. Скупљао је приче старијих, обилазио села, архиве, библиотеке, цркве, државне институције и домаћинства.

Грађа је прикупљана из чак 17 различитих архива и установа, међу којима су Архив Србије, Историјски архив Ниша, Архив Топлице, библиотеке у Нишу и Прокупљу, статистички заводи и локалне школе. Сваки Ресинчанин, било да је данас у Прокупљу, Нишу, Београду или у неком другом делу Србије или негде у свету, на овим страницама може пронаћи себе, своје претке и део приче која траје већ 140 година.

Један од последњих хроничара села

Радивоје Максимовић рођен је 1938. године у Ресинцу, где је провео највећи део живота. Иако по струци није историчар, више од четири деценије посветио је прикупљању података о свом селу и околним местима – од старих докумената, фотографија и матичних књига, до породичних предања и сведочења најстаријих мештана. Радни век провео је у привреди, на пословима организације и аналитике, али се тек у пензији потпуно посветио истраживању и писању. Максимовић се данас сматра једним од последњих хроничара села – људи који су, упорношћу и личном посвећеношћу, сачували оно што би без њих заувек нестало.