Чувар идентитета, вере и баштине

Цр­ква је мај­ка и ко­лев­ка срп­ском на­ро­ду, чу­вар иден­ти­те­та, ве­ре и ба­шти­не. Ова мак­си­ма на­ро­чи­то се по­твр­ђу­је то­ком ве­ли­ких да­ту­ма и пра­зни­ка. Је­дан од њих је­сте обе­ле­жа­ва­ње ју­би­ле­ја Цр­кве Све­тог кра­ља Сте­фа­на Де­чан­ског у на­се­љу Же­ле­зник, ко­је при­па­да Град­ској оп­шти­ни Чу­ка­ри­ца. То­ком це­лог ме­се­ца ов­де, у Ули­ци бра­ће Лу­ки­ћа, ор­га­ни­зо­ва­ни су уз бла­го­слов па­три­јар­ха Пор­фи­ри­ја ду­хов­ни про­гра­ми – од три­би­на и књи­жев­них ве­че­ри до кон­це­ра­та. 

По­себ­но све­ча­но би­ће су­тра јер цр­ква, чи­ји је ста­ре­ши­на све­ште­ник Ми­лош Ви­ле­ни­ца, про­сла­вља сла­ву и 120 го­ди­на по­сто­ја­ња.

То је био и по­вод да отац Ми­лош уго­сти на­шу но­ви­нар­ску еки­пу у па­ро­хиј­ском до­му и ис­при­ча за­ни­мљи­во­сти из жи­во­та ове све­ти­ње, чи­ја исто­ри­ја по­чи­ње 1905. го­ди­не, у та­да се­лу при­лич­но уда­ље­ном од пре­сто­ни­це.

Храм по про­јек­ту ар­хи­тек­те др Дра­го­ми­ра Та­ди­ћа по­диг­нут је за­хва­љу­ју­ћи за­ду­жби­нар­ству пле­ме­ни­те Ка­та­ри­не Јо­ва­но­вић (1837–1908), ро­дом од фа­ми­ли­је Уро­ше­вић из Же­ле­зни­ка.

У Ле­то­пи­су цр­кве за­ве­де­но је: „Нов­ча­ним при­ло­гом у хи­ља­ду ду­ка­та (12.000 ди­на­ра) го­спо­ђе Ка­та­ри­не М. Јо­ва­но­вић­ке из Бе­о­гра­да и по­мо­ћу оп­шти­не же­ле­знич­ке, на дан 25. ма­ја 1905. го­ди­не осве­ћен је те­мељ но­вој цр­кви же­ле­знич­кој, на сред се­ла Же­ле­зни­ка, пре­ко пу­та шко­ле, где је би­ло ста­ро се­о­ско гро­бље. На ње­му се пре­ста­ло са­хра­њи­ва­ти од пре 60 го­ди­на, а при­ли­ком по­ди­за­ња цр­кве, гро­бље је раш­чи­шће­но и ка­ме­ни кр­сто­ви, спо­ме­ни­ци и пло­че упо­тре­бље­ни су за те­мељ цр­кве­ни при ње­ном зи­да­њу.”

Кти­тор­ка је цр­кву по­све­ти­ла Све­том кра­љу Сте­фа­ну Де­чан­ском јер је то би­ла ње­на кр­сна сла­ва, а у же­љи да са­чу­ва успо­ме­ну на сво­ју ба­ку.

Отац Ми­лош ис­ти­че да је исте го­ди­не, ка­да је по­че­та, цр­ква и за­вр­ше­на.

За тај по­ду­хват при­зна­ње се уз кти­тор­ку, ка­ко је за­бе­ле­же­но у мо­но­гра­фи­ји цр­кве об­ја­вље­ној по­во­дом сто­го­ди­шњи­це, ода­је и те­жа­ку Ра­до­ва­ну Ра­дој­ко­ви­ћу, ко­ји је био на че­лу до­брих се­ља­на. Не­се­бич­ним тру­дом они су при­по­мо­гли да се кти­тор­кин и њи­хов сан о град­њи цр­кве у ко­јој је Ра­до­ван до кра­ја жи­во­та био по­слу­жи­тељ, оства­ри. Та­ко је, ка­же ста­ре­ши­на Ми­лош, до хра­мов­не сла­ве 11/24. но­вем­бра, цр­ква има­ла све­ти ан­ти­минс и све што је нео­п­ход­но за вр­ше­ње бо­го­слу­же­ња – до осве­ће­ња. А све­ча­но осве­ће­ње хра­ма оба­вио је 16. апри­ла 1906. ми­тро­по­лит Ди­ми­три­је са на­ме­сни­ци­ма и све­штен­ством, уз при­су­ство кра­ља Пе­тра Пр­вог Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, за­ду­жби­нар­ке Ка­та­ри­не, мно­гих др­жав­них пред­став­ни­ка и вер­ни­ка.

Вест о осве­ће­њу цр­кве у Же­ле­зни­ку об­ја­вље­на је у „По­ли­ти­ци”.

Од та­да до да­нас храм је сим­бол (Ста­рог) Же­ле­зни­ка. По­кри­вен је цре­пом, ба­зи­лич­ног је сти­ла, у об­ли­ку ла­ђе, без ку­бе­та и тор­ња, са по­лу­кру­жном, спо­ља пе­то­стра­ном ап­си­дом на ис­точ­ној и ма­лом при­пра­том на за­пад­ној стра­ни. Се­ћа­ње на кти­тор­ку је жи­во и стал­но се об­на­вља. Она је пре­ми­ну­ла у 71. го­ди­ни, 19. ав­гу­ста 1908, а пре то­га упо­ко­ји­ли су се њен су­пруг Ми­ха­и­ло, син Жив­ко, сна­ха Пер­си­да и уну­ка Ми­ли­ца. У крип­ти се на­ла­зи Ка­та­ри­ни­на по­ро­дич­на гроб­ни­ца. На за­пад­ном зи­ду, у на­о­су цр­кве сто­ји мер­мер­на пло­ча са кти­тор­ским нат­пи­сом, где се мо­же про­чи­та­ти да је цр­ква за­ду­жби­на Ка­та­ри­не (удо­ве) Ми­ха­и­ла Јо­ва­но­ви­ћа, тр­гов­ца из Бе­о­гра­да, по­све­ће­на 11. но­вем­бра 1905. го­ди­не Све­том кра­љу Сте­фа­ну Де­чан­ском, по­мо­ћу оп­шти­не же­ле­знич­ке. По­сто­ји и дру­га пло­ча, са нат­пи­сом слич­не са­др­жи­не.

– Кти­тор­ка ни­је има­ла на­след­ни­ка и ни­је до­че­ка­ла оства­ре­ње сво­је по­след­ње же­ље, а то је да ње­на за­ду­жби­на по­ста­не па­ро­хиј­ска цр­ква јер је Же­ле­зник па­ро­хиј­ски при­па­дао Остру­жни­ци до но­вем­бра 1908. ка­да је за пр­вог све­ште­ни­ка овог хра­ма иза­бран То­ма Бур­ко­вић, мла­ди те­о­лог из Ско­пља. Он је у Мо­скви за­вр­шио ду­хов­ну ака­де­ми­ју, а ка­сни­је је био про­фе­сор у Бе­о­град­ској ре­ал­ној гим­на­зи­ји. Ње­го­вим за­ла­га­њем 1920. у пор­ти је до­бро­вољ­ним при­ло­зи­ма по­диг­нут спо­ме­ник за 210 стра­да­лих жи­те­ља Же­ле­зни­ка у бал­кан­ским ра­то­ви­ма и Пр­вом свет­ском ра­ту. Њи­хо­ва име­на укле­са­на су злат­ним сло­ви­ма на пло­чи, а та­ко­ђе упи­са­на су као и име­на при­ло­жни­ка у Спо­ме­ни­цу ко­ја се чу­ва у цр­кве­ној књи­жи­ци, Сва­ке го­ди­не ов­де се слу­жи па­ра­стос уз при­су­ство ме­шта­на, оп­штин­ских чел­ни­ка и пред­став­ни­ка вој­ске – об­ја­шња­ва ста­ре­ши­на хра­ма.

Он ис­ти­че да је зво­ник из­гра­ђен 1908. од хра­сто­вих гре­да и да је за­ме­њен но­вим од опе­ке ко­ји је осве­ћен 1965. ка­да је из­над ула­за у храм ура­ђен и мо­за­ик – ико­на са ли­ком Све­тог кра­ља Сте­фа­на Де­чан­ског, рад Жив­ка Сто­ји­са­вље­ви­ћа, ака­дем­ског сли­ка­ра. При­ли­ком осве­ће­ња зво­ни­ка 1965. би­ло је све­ча­но јер је са па­три­јар­хом Гер­ма­ном до­шао и ње­гов гост – грч­ки ми­тро­по­лит Вар­на­ва, а ко­ли­ко је то за вер­ни­ке био ве­ли­ки до­га­ђај по­твр­ђу­је чи­ње­ни­ца да су се из свих ули­ца сли­ва­ле ко­ло­не љу­ди па је ста­за до ула­за у цр­кву би­ла за­су­та цве­ћем.

Цр­ква је до са­да има­ла 16 све­ште­ни­ка. Отац Ми­лош Ви­ле­ни­ца ов­де слу­жи од 2019, а ста­ре­шин­ство је пре­у­зео 2023. од пен­зи­о­ни­са­ног про­то­је­ре­ја ста­вро­фо­ра Дра­га­на Ан­ђе­ли­ћа, ко­ји је 1979. го­ди­не сту­пио на све­ште­нич­ку ду­жност као нај­мла­ђи про­та од из­град­ње хра­ма.

У овој цр­кви са ста­ре­ши­ном Ми­ла­ном са­да су све­ште­ни­ци Си­ни­ша Три­вић и Алек­сан­дар Га­гић. А по­сле 119 го­ди­на цр­ква је до­би­ла и ђа­ко­на – Ла­за­ра Си­ми­ћа, ве­ро­у­чи­те­ља.

Отац Ми­лош ис­ти­че да је до­ско­ра­шњи ста­ре­ши­на Дра­ган до­ста учи­нио за храм. Та­ко је за вре­ме ње­го­вог ста­ре­шин­ства сре­ђи­ва­ње фре­ско­пи­са ра­дио про­фе­сор Вла­ди­мир Ка­ра­но­вић, а ико­но­пи­са­ње ико­но­ста­са – Радмилa Не­сто­ро­вић.

– За­ла­га­њем про­те Дра­га­на и уз по­др­шку Цр­кве­ног од­бо­ра, ов­де су сти­гле и че­сти­це мо­шти­ју Све­тог кра­ља Сте­фа­на Де­чан­ског, Све­тог ар­хи­ђа­ко­на Сте­фа­на, Све­тог Ни­ко­ла­ја охрид­ског и жич­ког и Све­тог Ју­сти­на Ће­лиј­ског, као и ри­за Све­те Пет­ке до­не­та из ру­мун­ског ме­ста Ја­ши где се чу­ва­ју мо­шти све­ти­тељ­ке. У из­дво­је­ном де­лу је и ико­на мај­ке бож­је ко­јој се усрд­но мо­ли­мо, а на­ро­чи­то јој се обра­ћа­ју же­не – ве­ли отац Ми­лош.

Он на­гла­ша­ва да је са­да при­о­ри­тет уре­ђе­ње из­во­ра Све­те Пет­ке, ко­ји је ме­тох ове цр­кве. Ме­шта­ни од дав­ни­на зна­ју за ово бла­го­дат­но ме­сто и ле­ко­ви­тост во­де ко­ју ко­ри­сте и за пи­ће.

– Про­стор на ко­јем се че­сма на­ла­зи ни­је цр­кве­ни, већ др­жав­ни, а око­ло су при­ват­на има­ња ко­ја же­ли­мо да от­ку­пи­мо и да ту са­гра­ди­мо ка­пе­лу. За при­ку­пља­ње сред­ста­ва на­ме­ње­них от­ку­пу зе­мље до­би­ли смо бла­го­слов па­три­јар­ха Пор­фи­ри­ја. Он је у на­шој цр­кви, у су­срет ју­би­ле­ју, 24. ав­гу­ста слу­жио све­ту ар­хи­је­реј­ску ли­тур­ги­ју па је и та­да упо­знат са свим у ве­зи са из­во­ром Све­те Пет­ке. До­бро­твор­не ак­ци­је су по­че­ле и на­да­мо се да ће­мо сво­ју ми­си­ју уз бож­ју по­моћ успе­шно за­вр­ши­ти. Из­вор је у од­ре­ђе­ној ме­ри сре­ђен за­хва­љу­ју­ћи за­ла­га­њу са­да по­чив­шег Ми­ли­во­ја Ми­ке Ко­ји­ћа, ко­ји је био пред­сед­ник Цр­кве­ног од­бо­ра. Ка­да оту­пи­мо зе­мљу и по­ста­ви­мо ча­сни крст, би­ће лак­ше да се кре­не да­ље – уве­ра­ва отац Ми­лош у на­ди да ће љу­ди до­бре во­ље пре­по­зна­ти зна­чај овог по­ду­хва­та и сво­јим до­бро­вољ­ним при­ло­зи­ма по­мо­ћи.

Упра­во на јед­ном од про­гра­ма у окви­ру обе­ле­жа­ва­ња ју­би­ле­ја хра­ма, Пе­тар Уро­ше­вић (кти­тор­ки­не ло­зе лист) пред­ста­вио је књи­гу „По­е­ма о срп­ском опан­ку” и сав при­ход од про­да­тих при­ме­ра­ка да­ро­вао за от­куп зе­мље код из­во­ра Све­те Пет­ке.

Ста­ре­ши­на хра­ма по­но­сно ис­ти­че и уло­гу ко­ју по­во­дом су­тра­шњег пра­зни­ка, али пре све­га на ли­тур­ги­ја­ма, има цр­кве­ни хор „Све­та Је­ле­на Де­чан­ска” под ди­ри­гент­ском упра­вом Ти­ја­не Ни­ко­лић, ко­ји је при­ре­дио и кон­церт ду­хов­не му­зи­ке на ко­јем је уче­ство­вао и Ха­џи Ни­ко­ла Ми­јо­вић.

На са­бор­но оку­пља­ње ов­де до­ла­зе вер­ни­ци из свих де­ло­ва Бе­о­гра­да и ши­ре јер за тр­пе­зом љу­ба­ви, ка­ко ка­же ста­ре­ши­на Ми­лош Ви­ле­ни­ца, увек има ме­ста за све оне ко­ји  же­ле да се окре­пе и чу­ју бо­го­у­год­не по­у­ке. То је при­ли­ка да се чу­ју при­че из дав­ни­на, а оне се ти­чу и цр­кве­ног жи­во­та. Јед­на од њих ка­же да је ов­де по­сто­јао ма­на­стир по­све­ћен Све­тој Тро­ји­ци, ко­ји су Тур­ци уни­шти­ли, али је оста­ло да кроз Же­ле­зник на тај пра­зник од цр­кве до из­во­ра Све­те Пет­ке иде ли­ти­ја. Пам­ти се и мно­го то­га што је цр­ква пре­тр­пе­ла са сво­јим па­сти­ри­ма то­ком бур­них рат­них и по­рат­них вре­ме­на. Та­ко се зна да је у ју­лу 1975. ово на­се­ље за­де­си­ло не­вре­ме. У по­пла­ви ни­је би­ло људ­ских жр­та­ва, али је во­да све од­не­ла. По­сле та­квих до­га­ђа­ја љу­ди су се по­но­во окре­та­ли сво­јој цр­кви, има­ју­ћи на уму да без не­во­ље не­ма ни ја­ке ве­ре.