Нема савршено невиних ни апсолутних криваца

План дела студентског покрета је да се нова власт у Србији не бави спољном политиком док се не успостави владавина права и уреди систем, о чему је овде већ било речи. „Repetitio est mater studiorum”, ступидорум – рекли би циници. У глобализованом свету, а поготову у делу Европе са неколико мањих држава у којем је регионална сарадња нужда, а и услов за чланство у Европској унији, то је скоро неизводљиво и контрапродуктивно.

Не постоји спољнополитички „escrow account”, рачун који отвори трећа страна и на њему држи спољнополитичке обавезе и потребе државе у студентској верзији изолационизма док „do it yourself” оправљају српске институције. Србија нема излаз на море нити је енергетски самоодржива, с чим се ових дана опет драматично суочавамо.

Механизми придруживања ЕУ и те како помажу „жељама и поздравима” поменуте групе студената, о чему сведоче искуства и реалност велике већине земаља чланица из Источне Европе, па зашто их максимално не искористити. И сами званичници ЕУ тврде да она од Србије очекује исто што и студенти. Која фракција тачно, мање је јасно.

Интересантно је да и поред идеје замрзавања спољне политике не презају од комуникација с институцијама попут Европског парламента нити од сарадње с колегама из окружења. Треба бити добро спољнополитички умрежен и етаблиран да се дође на брод на којем је, за многе од нас патетична и превазиђена додуше, Грета Тунберг.

Не постоје самосталне и праведне политичке транзиције. Постоје само кратке, болне и неправедне, а можда и насилне, или болне, скупље. Садашње власти у Србији, којима је чланство у Европској унији стратешка оријентација и које никако не беже од средстава из различитих претприступних финансијских иницијатива ЕУ и заговарају стратешки дијалог са САД, баштине корист од сарадње претходних администрација с Хагом без обзира на то шта причају, на пример.

Покојни премијер Ђинђић платио је ултимативну цену да би се покренуо замајац реинтеграције Србије у свет. Зашто стајати? Може се одлагати, забијати глава у песак, али све тања разлика између унутрашње и спољне политике не може се променити.

Како је у Пјонгјангу, јавићу ако ми тамо буде следећи мандат.

Америчка страна већ скоро годину дана сигнализира шта подразумева власничка трансформација НИС-а. Верујем да је од тада иза сцене било много консултација, лобирања и других активности власти да би се ситуација решила на што безболнији начин за све заинтересоване. Можда је део решења и већ споменути „escrow account”, јер су аргументи наших званичника против ненадокнаде Русима за њихов удео у власништву сасвим ваљани. Европска унија се ових дана и те како труди да увери Белгијанце да неће имати последице ако се замрзнута руска средства која се држе у Бриселу употребе за војну помоћ Украјини. Иако околности нису исте, принцип бојазни јесте и оправдан је.

На промоцији књиге о британској војнообавештајној служби на којој сам била, аутор је приметио: „Сјајна служба, толико тога је предвидела, свега пар изузетака – почетке Првог и Другог светског рата.” Иницијативе за заустављање рата у Украјини сасвим су валидан аргумент да је за годину дана могло доћи до примирја, које би можда променило режиме санкција Русији.

Недавно је стигла огромна вест да је Савет безбедности УН усвојио америчку резолуцију о примирју у Гази, у којој су анекс свих 20 тачака, погађате, Трамповог плана примирја. Русија и Кина уздржане!

Швајцарци су пре неколико дана скинули америчке царине на 15 одсто. Слике златних поклона које су том приликом Швајцарци донели, који стоје на радном столу председника Трампа, доста тога говоре. Додуше, и обећања о милијардама инвестиција.

Штета што се намера око Генералштаба није одмах решавала лекс специјалисом, без правних и политичких марифетлука, који јесу објективан проблем, као и многи други на које се властима указује.

Но, опортунизам је у политици и међународним односима корисна ствар. Франсис Фукујама недавно је оценио да је у великом делу човечанства актуелни облик власти патримонијализам, начелно сличан оном у средњем веку, где није било велике разлике између приватног и јавног. После „stabilitocracy” имамо нову „catch phrase” „repatrimonialisation”.

Србија, како то изгледа студенти замишљају, може да остане Душко Дугоушко у рупи окруженој небодерима или да гледа како у постојећим околностима да извуче максимум за себе, па онда да помало исправља криве Дрине међународног права уз, надајмо се, наставак консолидације демократије, што ради власт.

Наиме, годину дана трају и студентски протести, а од њих, ни од Мило Ломпар фракције ни од неке про-ЕУ, која, надам се, постоји, само се још не декларише, никакав реалан предлог решења тог питања нисмо чули. Немачки министар спољних послова подсетио нас је на Охридски споразум. Од студената нисмо чули ни како би решили нови статус Косова и Метохије. Опозиционе приче о „дијалогу с другом страном који ће они водити боље јер ће и друга страна према њима бити боља” не пију воду. Питајте толико фрустрираних изасланика ЕУ.

Иако је много озбиљније кад власт користи неинституционалне методе у одговору на протесте, то не аболира демонстранте да их користе.

Ометати полицију у извршењу дужности јесте кривично дело, ма како телевизично било кад друга страна можда прекомерно реагује. С тактиком у којој се једна страна представља као савршено невина, а друга као апсолутни кривац, треба стати јер сутра морамо да живимо заједно. Власт се критикује за узурпацију јавног простора с узурпираног јавног простора. Слични покрети у САД који су користили такве методе борбе нису постигли нешто посебно. Уверења која шири Мамданијев покрет у Њујорку, слична студентским, да потлачени или оштећени заузимају моралну авангарду историје и да њихово ослобођење враћа људско достојанство јесу месијанска и кратког даха.

Дочеци колона по градовима делују више религиозно него политички и не решавају конкретна питања, за која покрет и истурена лица-симболи очито не знају одговоре. Присуствовала сам сцени када угледна мировна активисткиња и стручњак за хуманитарно право на радионици о евентуалном успостављању „женског суда” за злочине деведесетих на Балкану, по узору на сличне у Јапану, не могавши више да издржи, одбруси једној од мајки Сребренице да то што је жртва не значи и да је стручњак.

У грчкој Лариси фебруара 2023. године десила се железничка несрећа у којој је погинуло 57 особа. Тек у септембру ове године подигнута је оптужница против 36 особа, махом функционера институција које управљају железничким саобраћајем, не и политичара (ово и због специфичности законодавства које даје имунитет министрима). У Србији је актуелна власт оптужена да су јој руке крваве и да ништа не предузима скоро одмах по трагедији у Новом Саду. Отац једног од погинулих у Лариси раније јесенас ступио је у штрајк глађу, слично као Дијана Хрка у Србији испред зграде парламента.

Имао је конкретан захтев – да се изврши ексхумација и поновна аутопсија тела његовог сина због сумњи дела ожалошћених породица настрадалих да држава заташкава илегални транспорт хемикалија. Штрајк је окончао, иако је имао велику подршку и опозиције и других који су трагедију искористили за артикулацију других незадовољстава, што је легитиман политички потез, јер су локалне судске инстанце пристале на његов захтев. Велики део иницијалних студентских захтева Србија је одавно испунила, а судски процеси иду како-тако, јер траже време. Инсинуације о заташкавању доказа на лицу места некоректне су јер се, ваљда, прво преврне сваки комад шута да се пронађу нестали и земни остаци настрадалих. Грчка је поучна због још једне околности.

Истрагу у овом случају спроводи и Канцеларија европског јавног тужиоца, јер су у питању били и ЕУ фондови за инфраструктуру. Да је Србија у ЕУ имала би и ту могућност, бар за оно што се финансира европским фондовима. Услови склапања директних међудржавних уговора били би транспарентнији, па би се и тако избегле многе од садашњих спекулација. Није утеха за страдале и њихове породице, али јесте оствариво и корисно за све друге грађане, док су духовно исцељење и месијанство који се студентима и онима који штрајкују глађу код нас приписују, а они се не ограђују од тога, упитнија категорија.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа