Ода­кле ­си,­бра­ле

Оп­шти­на бе­о­град­ска би­ла је је­дин­стве­на ва­рош ко­ја је тек на­кон Дру­гог свет­ског ра­та по­де­ље­на у ре­јо­не, да би и они вре­ме­ном по­ста­ли са­мо­стал­не оп­шти­не ма­гли­ча­стих, а по­не­кад и не­ло­гич­них гра­ни­ца. А ко је, ка­ко и за­што ку­мо­вао, за­ни­мљи­во је пу­то­ва­ње кроз вре­ме, од­но­сно по­вест бе­лог гра­да и ње­го­вих жи­те­ља – од пам­ти­ве­ка до не­дав­но.

Нај­ста­ри­ји део Бе­о­гра­да но­си са­свим при­клад­но име – Ста­ри град. Тај на­зив по­сто­ји од вре­ме­на ка­да је ва­рош сре­ди­ном прет­про­шлог ве­ка по­че­ла да се ши­ри да­ље од Ту­ра­ка и Бе­о­град­ске твр­ђа­ве с Гор­њим и До­њим гра­дом, пра­те­ћи уве­ли­ко ута­ба­не дру­мо­ве, ма­да раз­де­љен на квар­то­ве Дор­ћол, Зе­рек, Ва­рош ка­пи­ју и Са­ва­ма­лу, као и две ве­ли­ке ја­ли­је, ка­ко су се на­зи­ва­ла не­ка­да пу­ста при­о­ба­ља Са­ве и Ду­на­ва.

По Сав­ској ја­ли­ји ис­под Са­ва­ма­ле, кад су тим квар­том ца­ре­ва­ли Ма­ли пи­јац, пр­во ов­да­шње „кван­та­шко тр­го­ви­ште”, и не­ко­ли­ко ме­ха­на на­ме­ње­них ра­зо­но­ди и по­ро­ци­ма тур­ских бе­кри­ја, на­зва­на је оп­шти­на – Сав­ски ве­нац. У ме­ђу­вре­ме­ну је зна­чај­но про­ши­ри­ла свој атар пра­те­ћи уз­вод­но ре­ку Са­ву.

Вра­чар је стар ко­ли­ко и Ста­ри град јер то је тур­ски на­зив за уз­ви­ше­ње, а нај­бли­жи гра­ду је гре­бен из­над ушћа на­зван Ка­ле­мег­дан, па Ма­ли Вра­чар на­до­мак Ба­тал џа­ми­је, код не­ка­да­шњег ка­ур­ског гро­бља на Та­шмај­да­ну, где је ни­кла ма­ле­на цр­ква-брв­на­ра по­све­ће­на Све­том Мар­ку, а ка­сни­је ве­ле­леп­ни храм, не­су­ђе­на са­бор­на цр­ква. Оп­шти­на Вра­чар је на­зив до­би­ла упра­во за­то, иако се у ње­ном ата­ру на­шао и За­пад­ни Вра­чар, про­стор од Вра­чар­ског по­ља до Сму­те­ков­ца, да­на­шње Мо­стар­ске пе­тље, и део Па­ши­ног бр­да.

Ве­ли­ки Вра­чар на­зван је Зве­здар­ни­ца три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, ка­да је по иде­ји управ­ни­ка Во­ји­сла­ва Ми­шко­ви­ћа на ње­го­вим па­ди­на­ма 1932. го­ди­не из­ни­кла но­ва Астро­ном­ска оп­сер­ва­то­ри­ја, а на­зив Зве­зда­ра озва­ни­чен по­сле Дру­гог свет­ског ра­та кад су се град­ски ре­јо­ни пре­мет­ну­ли у оп­шти­не, а Зве­зда­ри при­до­дат не­гда­шњи са­мо­стал­ни ре­јон Ста­ри ђе­рам.

Иако се у гр­бу оп­шти­не Па­ли­лу­ла на­ла­зи и лу­ла, на­зив је до­би­ла за­рад не­ко­ли­ко ци­гла­на уз оба­ле Бул­бул­де­ра (или Сла­ву­је­вог по­то­ка) ко­ји је те­као да­на­шњом Цви­ји­ће­вом ули­цом. По­што се ис­под на­сла­га­них ци­га­ла од све­же гли­не на­ла­зио отвор у ко­јем се па­ли­ла ва­тра да се за­пе­ку и очвр­сну, ко­ји је ме­ђу ци­гла­ри­ма био по­знат као „лу­ла”, она је уде­ну­та и у на­зив Па­ли­лу­ле. У ме­ђу­вре­ме­ну „лу­ла­ши” су пре­пли­ва­ли Ду­нав па она пу­ста на­се­ља на­ни­за­на дуж зре­ња­нин­ског и пан­че­вач­ког дру­ма да­нас ад­ми­ни­стра­тив­но при­па­да­ју тој град­ској оп­шти­ни.

Ка­ра­бур­ма је мо­жда на­зва­на по тур­ском из­ра­зу „ка­ја бу­рун”, или кри­ви нос, јер Ду­нав ту ме­ан­дри­ра та­ко да оба­ла за­и­ста из­гле­да као по­за­ма­шан нос, по че­му би се мо­гло за­кљу­чи­ти да су има­ли вр­сне кар­то­гра­фе.

Чу­ка­ри­ци је ку­мо­вао из­ве­сни Стој­ко Јан­ко­вић, ка­са­пин и ме­хан­џи­ја из ва­ро­ши са на­дим­ком Чу­кар, пр­ви за­ку­пац без­и­ме­не ка­фа­не на Обре­но­вач­ком дру­му крај сав­ског ру­кав­ца. По ње­му је пр­во на­зва­на ме­ха­на „Чу­ка­ри­ца”, а по њој доц­ни­је и оно­ли­ка оп­шти­на.

Ан­тич­ку на­се­о­би­ну Та­у­ру­нум с оне стра­не Са­ве, по­ред Ду­на­ва, Ср­би су на­зи­ва­ли Зе­млин, са зна­че­њем зе­мља­ни град, по мно­штву зе­му­ни­ца уко­па­них у па­ди­на­ма бр­да Гар­дош, па то име доц­ни­је пре­о­бли­ко­ва­ли у – Зе­мун.

У Пр­вом срп­ском устан­ку, у вре­ме оп­са­де Бе­о­гра­да 1806. го­ди­не, вожд Ка­ра­ђор­ђе је вој­ни та­бор сме­стио по­да­ље од ва­ро­ши, усред пу­сте утри­не, па је по ње­му тај део се­ла Ку­мо­драж до­био на­зив – Во­ждо­вац. На тој по­ља­ни је 1911. го­ди­не краљ Пе­тар Пр­ви Ка­ра­ђор­ђе­вић свом де­ди са­здао за­ду­жбин­ски Храм Све­тог ца­ра Кон­стан­ти­на и ца­ри­це Је­ле­не, по­зна­ти­ји као Во­ждо­вач­ка цр­ква.

Ра­ко­ви­ца се уде­ну­ла у по­вест ка­да су Тур­ци ста­ро Се­ло Вла­ха на­кон по­пи­са за уби­ра­ње ха­ра­ча 1560. го­ди­не пре­и­ме­но­ва­ли по реч­ним ра­ко­ви­ма, под­ста­на­ри­ма Топ­чи­дер­ског по­то­ка ко­ји про­ми­че ту­да.

Но­ви Бе­о­град је та­ко кр­штен 1949. го­ди­не јер је ми­ле­ни­ју­ми­ма но­ви­ји од ста­рог. А пр­ви пут му се на­зив скра­сио у на­зи­ву ка­фа­не што је осва­ну­ла на­до­мак То­ши­ног бу­на­ра још 1922. го­ди­не.

Сур­чин је од­ско­ра је­да­на­е­ста „град­ска оп­шти­на”, али се сва­ким да­ном при­ми­че цен­тру гра­да. Реч је о ста­рој на­се­о­би­ни, као и Свр­чи­ну с Ко­со­ва, чи­ја су име­на из­ве­де­на од ста­ро­сло­вен­ског на­зи­ва за цврч­ка.

Уз на­зи­ве је­да­на­ест град­ских, за­ни­мљив је слу­чај име­но­ва­ња оп­шти­не Обре­но­вац. На­и­ме, та ва­рош је ду­го би­ла за­се­лак ве­ћег и чу­ве­ни­јег За­бреж­ја, а та­ко је про­зва­на у част и на сла­ву ди­на­сти­је Обре­но­вић, па је за­то оно­ли­ко уз­на­пре­до­ва­ла.

Али мно­го су за­ни­мљи­ви­ји за­бо­ра­вље­ни на­зи­ви квар­то­ва не­рас­ки­ди­во по­ве­за­ни с љу­ди­ма ко­ји су у њи­ма жи­ве­ли. Ово је не­до­вр­ше­на при­ча о њи­ма, ко­ју ће мо­жда на­ста­ви­ти не­ки ис­кре­ни за­љу­бље­ник у по­вест бе­лог гра­да.