Первертирани дух у изопаченом свету

Код нас први пут изведена на сцени Звездара театра, 2008. године, а написана 2000. године, апсурдно комична драма „Коза или ко је Силвија” америчког писца Едварда Олбија, једног од утемељивача театра апсурда педесетих година прошлог века, доноси снажан трагикомичан одраз дубинске изопачености савременог друштва, кроз приказ настраних интимних односа, у оквирима једне наизглед срећне, успешне и друштвено високо вредноване породице. Природно прихваћена, новорођена љубав протагонисте Мартина према кози Силвији у комаду је обликована скоро савршено нормално, из његове визуре, без нарочите упитаности о природи тих бурних осећања, што је основа јаког метафоричког одблеска первертираности духа.

Редитељ Егон Савин ову изазовну драму на сцену „Пера Добриновић” Српског народног позоришта поставља камерно; публика седи на трибинама на сцени, тако приближенија извођачима, чиме непосредније упија изванредну снагу игре (драматург Александар Милосављевић). Глумци наступају реалистички, психолошки убедљиво и веродостојно, без наглашенијих нијанси апсурдне стилизације, што би можда био очигледнији избор, имајући у виду садржај. Несвакидашње талентован глумачки пар – Борис Исаковић и Јасна Ђуричић – игра протагонисте Олбијевог комада веома вешто, психолошки деликатно, сложено и узбудљиво изражавајући слојевитост њиховог односа, жестину осећања која се вртоглаво смењују у овој бизарној ситуацији.

Борис Исаковић гради лик Мартина, веома угледног, награђиваног архитекте, срећног у браку са Стиви, верног и приврженог супруга, несклоног авантурама са другим женама, насупрот окружењу, пријатељима који се размећу ванбрачним везама. Такав један пажљив и посвећен супруг и отац заљубљује се у козу као да је то најнормалнија ствар, пушта из себе осећања чисте љубави, из срца и душе, али и телесне страсти; она га преплављују током шест месеци те везе, козје идиле, а „нормалност” околности, начин на које се оне приказују, граде моћан одраз његове дубинске поремећености (и света, као рефлексије). Да је Мартин приказан гротескно, што је решење које се прво намеће, имао би вероватно више комичног дејства, али би изостало тако јако значење монструозности.

Јасна Ђуричић представља лик Стиви, женe која га безмерно воли, посвећено и потпуно предано, Мартин је цео њен свет; она стога пролази кроз вихор емоција, од дубинске ужаснутости и неверице, изражених вриштањем из дубине утробе до ослобађајућег, хистеричног смеха којим вероватно настоји да расцепа преплављујућу ужаснутост због сазнања о љубави до тада верног супруга. Александар Сарапа игра њиховог сина, благо ексцентричног хомосексуалца, у плаво офарбане косе и са упадљивим карираним панталонама; он повремено задиркује оца због његове љубави (зове га „козојебац”), уносећи у напету породичну атмосферу трагове оштре комике (костим Лана Цвијановић). Ненад Пећинар такође реалистички доследно игра Роса, Мартиновог пријатеља из детињства, новинара који о Мартину снима емисију, покушавајући да га уразуми након тог чудног сазнања.

Основа радње представе има снажне метафоричке, као и критичке потенцијале, наведене на почетку и њен увод се врло узбудљиво расплиће; но средишњи део, након што смо сазнали о необичној Мартиновој љубави, не доноси на драматуршком плану ширу или дубљу разраду његовог односа са окружењем, због чега тада долази до засићења у праћењу догађаја, односно благе монотоније гледалаца. У ефектном расплету ће се узбудљивост радње повратити, након тог полусатног тапкања у месту, које је било могуће некако згуснути или разрадити, да би се у целини добила једна компактнија или продубљенија игра.

Сценографија Марије Калабић одговарајуће означава отмено, префињено окружење, укусно сређен породични дом, у сивкастим тоновима ентеријера дневне собе и са огромном сликом у позадини, апстрактним делом савремене уметности. Тај (привидно) савршени склад и ред ће у драматичним тренуцима развоја радње добити конкретне и метафоричке пукотине, изразе пуцања актера, експлозије нагомилане жестине у њима, која негде мора да се излије, што се прво дешава Стивиним разбијањем два велика ћупа у парампарчад. А врхунац излива унутрашње повређености и израза сценске бруталности достиже се на самом крају, редитељски врло упечатљиво и помало изненађујуће решено, где то изненађење појачава снагу (шок) ефекта. Стиви тада добија димензије једне истински трагичне хероине, осветнице попут Медеје или Клитемнестре, која оставља готово ритуалне, крваве трагове њене изневерене љубави.