Улична уметност улепшава град

Графити, мурали, стенсили или цртежи настали помоћу претходно припремљених шаблона – неки су од облика изражавања махом младих људи, који не жуде за институционалним признањем. Њихова дела зову се „стрит арт” односно улична уметност, а изложена су на необичним местима попут саобраћајних знакова, шахтова, зидова запуштених здања...

У Београду их има неколико, раде као појединци и у групама, а једино желе да им дела на улици преживе макар један дан. Иако сцена уличне уметности постоји у престоници, у поређењу са светским метрополама и даље је другоразредна.

Магистар Љиљана Радошевић, историчар уметности специјализована за област „стрит арта”, преноси искуства са конференција у Хелсинкију и Стокхолму.

– Иако просторно близу, ова два града имају потпуно другачији став према уличној уметности. У финској престоници постоји политика „зиро толеранс”, па се са јавних површина скида буквално све. Графита готово уопште нема, а налепница и осталих облика „стрит арта” ту и тамо, због тога што је град стерилно чист. Стокхолм је потпуно другачији, и у њему има много одличних ствари – објашњава Радошевићева.

Колико је Београд и даље незрела средина за развој уличне уметности, показује и податак да ни овдашње образовне институције немају капацитета за образовање стручњака из ове области.

– Мој дипломски рад био је о графитима, а магистарска теза о стрипу. У оба случаја ментори су ми остављали одрешене руке да сама истражујем за потребе рада, па докле стигнем... Код нас је област „стрит арта”, нажалост, још у повоју, а у академским институцијама нема експерата из ове области, који би заинтересованим младим људима дали смернице за даље усавршавање – каже она.

Уметнике чија је инспирација улица не држи простор, па због тога много путују. Није реткост да се радови истих аутора виде у Барселони, Лондону, Порту, Ници или на пример Стокхолму, а употреба шаблона отвара могућност да се иста слика понови небројено много пута.

Као што се и очекује од модерне уметности, њени аутори иду у корак са технолошким напретком, а међусобно комуницирају и представљају своје радове посредством Интернета. Посебно је популаран веб-портал „Мај спејс” на којем се оглашавају уметници кад имају шта да кажу и покажу.

После година интензивног праћења и проучавања „стрит арта”, Љиљана Радошевић се, каже, неретко изненади и одушеви колико људи могу бити креативни.

– У Скандинавији сам наишла на посебно занимљив и јединствен рад неких ауторки, које нисам успела да нађем преко Интернета. Оне штрикају шалове са воланима и шавовима и онда их тако стављају на бандере или старе постаменте за заставе – коментарише она.

Страх од празног простора прати човека кроз целу историју. Нису му се одупрли ни људи са ових простора, а своју савремену манифестацију проналази и у радовима неколико београдских уметника. То су Militza, Kaтa, TKV, „Екипа”... Стенсиле ради „Електро силаз”, који је заслужан за минијатурне радове попут роботића или оних са ликом Тесле и тренутно је та група уметника најактивнија. Према неким подацима графитери у Београду су махом адолесценти, а осталим облицима „стрит арта” се баве људи који су углавном у раним тридесетим годинама.