Тешка историјска прича

Вељко Ђурић Мишина је један од најзначајнијих српских историчара судбине српског народа у 20. веку, са нарочитим усмерењем на новију историју Српске православне цркве, на Други светски рат и судбину српског народа у окупираној Краљевини Југославији, на идеолошке и оружане покрете српског и хрватског народа – усташе, партизане и четнике.

Најновија књига „Српски народ у НДХ: Нестајање под крижом, маљoм и петокраком” (Београд, 2025) темељна је научна студија на близу 900 страница текста о страдању српског народа у НДХ. Студија је подељена у две књиге. Поднаслови студије указују да је у првој књизи („Усташе”) тежиште на усташком покрету, а у другој („Комунисти”) на комунистичком и њиховим идеологијама са посебним освртом на улоге у процесима затирања српског народа. Аутор је у студији настојао да утврди оно што се заиста догађало у НДХ између 1941. и 1945. године, што није било нимало лако и са становишта историографије, али и утицаја и уплива различитих идеолошких предрасуда кроз протеклих осам деценија.

Аутор у првој реченици пролегомене наглашава: „Наслов ове студије није нимало случајно изабран: Срби у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године обрели су се у две унакрсне револуције (усташкој и комунистичкој), чији су се циљеви донекле допуњавали кад је реч о српском народу: први су спровели затирање, а други то релативизовали и склонили у историју!” (Прва књига, стр. 5)

Аутор студије пише лако и прецизно, иако је реч о најтежим темама из новије српске историје, о злочинима над Србима и затирању што их је задесило у НДХ. Студија представља прецизну анализу догађаја, објашњава најзначајније феномене и појмове, који утичу на ову тешку историјску причу. Тематско-хронолошко објашњење комплексне теме, која и до данашњих дана није јасно разјашњена услед утицаја два идеолошка покрета, води читаоца на закључке да је хрватско-усташка држава починила злочин над српским народом, а комунистичка политика то у знатној мери прикрила и релативизовала.

Студију карактерише специфичан стил јер аутор истиче недоумице, поставља бројна нова питања и нуди оригинална објашњења, нуди нове закључке. То ће утицати на неизбежно преиспитивање познатих чињеница.

Прва књига, насловљена „Усташе”, садржи пет поглавља: „Увод”, „Историјски контекст”, „НДХ”, „Злочинци, злочин и жртве”, „Спасавање НДХ”, док друга под називом „Комунисти” има четири: „Комунисти и партизани”, „(Не)вољни савезници”, „Кривица” и „Релативизација злочина”. Извори и литература су посебно поглавље. На крају је закључак. Нема уобичајених именског и географског регистра.

Вељко Ђурић Мишина нас кроз ову причу води јасним и лаким стилом који је разумљив свим читаоцима. У писању студије аутор је употребио око 450 наслова из литературе. Студија садржи бројне цитате из истражене архивске грађе и литературе.

Посебна пажња посвећена је сведочењима српских избеглица сачињеним у Српској патријаршији и Комесаријату за пресељенике и избеглице при Савету комесара и влади Милана Недића.

Велика новост у историографији представља седмо поглавље „Не(вољни) савезници” јер обилује новим чињеницама о контактима и сарадњи усташа и комуниста/партизана, као и индиректним преговорима Анте Павелића и Јосипа Броза децембра 1942/јануара 1943. године.

У истој равни (по новим тумачењима) налазе се осмо (Кривица) и девето поглавље (Релативизација злочина). Кажњавање Немаца због подршке нацистичкој идеологији и покрету кроз денацификацију послужило је као основа да се постави питање зашто над Хрватима није извршена деусташизација. Студија доноси бројне чињенице које указују на колективну одговорност хрватског народа у почињеном злочину. То је поткрепљено речима познатог немачког филозофа Карла Јасперса: „Злочиначка држава пада на плећа читавог народа”. (Прва књига, стр. 9)

У кратком закључку су судови у којима сумира српску трагедију 20. века: време је показало да српска политичка елита (регент Александар Карађорђевић и Никола Пашић) није била на висини свог времена, када је желела и спровела уједињење са својим ратним непријатељима. Хрватска политичка елита и већи део хрватског народа нису прихватали јужнословенску државу. Међу Србима је владало нејединство, што је довело до већих размера трагедије српског народа у НДХ.

Аутор пише о усташкој политици и њиховим методама рада у миру и рату, нагласивши да је по крајњем учинку била екстремна у односу на све историјске познате случајеве геноцида.

Јосип Броз, као ратни победник, желео је Хрватску у Југославији. Међутим у реализацији те политике, нарочито место припадало је релативизацији и забораву злочина хрватског народа над српским. Значајну улогу у тој релативизацији имала је пропагандистичка политика братства и јединства.

Да ли је аутор био у праву са својим закључцима и тумачењима у својој најновијој научној монографији? Бојимо се да ратни догађаји од 1991. до 1995. године, као и број преосталих Срба у данашњој Републици Хрватској након тога и у данашње време, дају аутору за право!