Људи без адресе

Хладно јануарско јутро. Дува јак ветар. Доле, на улици, људи дижу ревере капута и јакни да би се заштитили од леденог додира. Али, то ће убрзо бити заборављено – они ће ускоро бити код својих кућа, у топлом. Но, заборавићемо и ми који смо их посматрали и стајали поред прозора у топлим собама, канцеларијама и редакцијама.

А да ли ће заборавити и бескућници, да ли и њима ускоро пролази мраз који штипа образ и леди дах? Ко су ти људи без крова над главом, којих се обично сетимо о божићним празницима или у данима када мразеви односе људске животе?

Размишљајући о њима чини се да су све те приче можда сличне, јер у себи садрже сличан образац неодговорности, или су то, ипак, само несрећне животне околности које нису успели да надвладају па су их оне гурнуле на улицу – на маргину друштва. Или су, можда, многи од бескућника на послу били лењи, непослушни или неспособни за тимски рад, па су га губили, ако су га уопште и добили, те тако остали без адресе.

Међутим, уз залеђену улицу ка Прихватилишту за одрасла и стара лица у Кумодрашкој улици у Београду полако се губи свака теорија узрока и настанка бескућништва. Остаје само дилема шта би ти јадни људи на овом мразу да није ове установе.

Топлота и мирис чорбе испуњавају зграду, као у некој радничкој мензи у којој свако може да се загреје и окрепи. Али, запрепашћење следи. Ходници, чекаоница, пуни душека, на сваком лежи по једна животна прича. У собама једва се пролази између кревета, поређаних један до другог. Места нема ни да игла падне.

Станари бледих лица, грчевито стежу своје покриваче као у страху да ће им неко одузети топлину које су се домогли. Неки као сенка на кревету, посматрају вас укоченим погледом који боли људско биће у вама. Неки не желе да причају, одмахују главом или је окрећу на супротну страну. Као да вам желе рећи: па доста је сваком сопствена мука.

(/slika2)У ходнику у којем има места тек толико да се прође у једном смеру, сваки намерник добије осмех покоје бакице, која му маше у знак добродошлице.

Бака Милка преиспитујући своју прошлост саму себе пита шта да уопште каже када је овде завршила.

– Избеглица сам из Хрватске, муж ми је умро још док сам тамо живела. „Подравка“ ми узела имовину, а родбине немам те ме ево овде – одмахну руком и настави даље низ ходник.

У једној од соба, смештен је Пеђа, осамдесетогодишњи Београђанин, који је после развода продао кућу на Звездари, а како каже : „Док је било пара било је и пријатеља.”

„Имам и сина, кога девет година нисам видео, нити му се надам, јер он за мене неће ни да чује. Забранила му мајка” – објашњава овај седи човек и љути се на сваког саговорника који нема времена да чује сваки детаљ његовог живота који га је довео до уличног огњишта. Ма идите, и онако, бесно себи у браду додаде: „Немам више с ким да причам откако ми је умрла Вера Лубарда.”

Прича са штићеницима овог прихватилишта разбија све предрасуде о бескућницима као људима који су били лењи и непослушни на послу или неспособни да очувају породично гнездо. Како кажу запослени у Прихватилишту, много је овде оних који имају и децу и родбину која их се одрекла, само зато што су постали болесни и немоћни. Али, зато се имовине нису одрицали. Чим би потписали уговоре о издржавању, већина њих би бивала избачена на улицу, а стан продат.

И на крају, враћајући се из овог уточишта тужних људских судбина једва чекате да отворите врата сопственог дома, који сада нема више никаквих мана. Знате само једно да, осим болести, нема веће муке од немања адресе.

Гордана Башовић