Др Марко Јовашевић: Случајности не постоје

Гост „Политикиног” подкаста био је Марко Јовашевић, доктор медицине, психотерапеут и писац. После медицине завршио је специјалистичке студије на ФОН-у, радио је као пројект менаџер у једној компанији, а онда је донео важну животну одлуку – да ће психотерапија бити његов животни пут, што је и остварио. Недавно је објавио свој први роман – „Случајности не постоје – на терапији код Епикура”, који представља комбинацију филозофије и психотерапије.

– Роман на јединствен начин спаја и античку филозофију и модерну психотерапију. Како? Епикур је грчки филозоф о коме се најмање зна, најмање прича, зато што има најмање сачуваних списа. Занимљиво је да је он антички филозоф који је оставио највише списа, више и од Платона и од Сократа, али су изгорели у Александрији, у библиотеци, када је тамо забележен велики пожар. Мало списа је сачувано и на основу тога направљена је нека основа његове филозофије. Неки су га издизали на ниво божанства, а неки су га, као Данте, сместили у посебан круг пакла. Желео сам да то мало „раскринкам”, бранећи Епикура. Из разлога што нема довољно тих података о њему, мени је дата слобода да могу да га делимично измаштам. Мада је 50 одсто података о њему и то што се види у роману чињеница, а неких других 50 одсто моја машта. Он је отац можда егзистенцијалистичке филозофије. За њега се причало да је хедониста, да је пропагирао хедонизам, а људи не знају да је он имао страшно хронично бубрежно обољење које не знам како се лечило у то доба. Ипак, он је поживео дуго. Сигурно не хедонизмом. Он је причао пуно о златној средини коју тражимо. Треба да будеш на здравој дистанци и то онда називамо златном средином. Јако је занимљива његова теорија о смрти. Он је негирао тадашње грчке богове и целу религијску причу која се провлачи кроз грчке богове. Он се није бавио тиме шта је након смрти. Он је дефинисао да је стање након смрти у ствари исто стању приликом рођења, да га нисмо свесни – истиче Јовашевић.

Сматра и да је немогуће да се нико не пронађе у његовој књизи. Ту су и четири јако занимљиве ситуације са психотерапијом, које се, ипак, не дешавају стручњацима тако често.

– То је све отишло у неком смеру психотрилера, до краја романа то заиста постаје психотрилер. Једно је трансгенерацијски образац понашања, то је у ствари како ми та уверења преносимо. Уверења ми преносимо са баба, деда, чукун баба, чукун деда, па родитеља и даље и негде их не освешћујемо довољно и не радимо на њиховим променама и онда настају последице. Пошаст данашњице је коцка о чему такође говорим. Затим, ту и део о нарцису, јер сам морао да појасним како изгледа нарцисоидни поремећај личности, не нарцис, па да се ту направи нека здрава разлика. Четврти је један занимљив случај, то је у ствари једна терапеутска тема где ми у ствари пројектујемо нас у раду са клијентом – каже наш саговорник.

Његов став је да случајности не постоје, зато што се води тиме да има пуно необјашњивих ствари које се нама дешавају. А свако их интерпретира на неки свој начин...

– Јако је тешко опипљиво показати људима нешто што се заиста дешава и што сви осећају, а не знаш како да га пипнеш, апстрактно је. И у тој апстракцији се свашта дешава. Ми то објашњавамо у стилу да се нешто случајно десило, а у ствари само зато што не знамо да објаснимо или нисмо још дефинисали тај закон или немамо адекватно објашњење за то, ми се онда повлачимо и то препуштамо нечему другом, уместо да схватимо да случајности не постоје и да има све своје неке токове, да не морамо баш све да знамо... А најмање знамо у ствари те природне законе. Некада их и знамо, али их игноришемо. И често нас, на пример, поплава, или цунами, нека елементарна непогода, опомене и ми кажемо да је природа сурова. Она има неке своје законе које ми не разумемо – став је Јовашевића.

Који је његов рецепт за срећан живот?

– Треба прихватити да апсолутна срећа не постоји, прихватити да срећа није еуфорија. Ми тежимо еуфорији, хоћемо да се напијемо, хоћемо да много хране поједемо, да тиме негде купимо срећу. Не треба куповати срећу на неки начин. Мислим и да треба некада бити тужан. И доколица је добра некада. Нормално стање је када седиш и када гледаш у реку која протиче и апсолутно не радиш ништа и пријатно се осећаш. То је за мене срећа. Учили су нас погрешно да је једино продуктивност срећа и да је једино то пут до среће, да једино тако имаш смисао на овој планети и да је доколица безвезе, да је доколица мајка порока. То није тачно. У конструктивној доколици и у конструктивном ленчарењу разноразне идеје се стварају. И разноразне креације. Уметник ће рећи да је своје дело смислио искључиво у таквом стадијуму – додаје гост нашег подкаста.

У подкасту је говорио и о томе због чега неке жене бирају мушкарце који личе на њихове очеве?

– Ако причамо о жени која је у детињству имала недостатак очинске фигуре, нестабилну очинску фигуру са којом није могла да подели емоционално неке ствари, она онда може тражити у будућности партнера који личи, на „прву лопту”, на њеног оца. Он може да буде емоционално недоступан, а она да покушава да код њега изазове оно што код оца није изазвала. То јесу обрасци понашања који се често могу десити. Када особа освести и схвати након друге, треће везе, о чему се ради, онда дође код психотерапеута, поприча, постане свесна тог обрасца, али ни онда није лако. Углавном, људи када сами покушавају да направе ту промену после освешћења, одлазе у тотално другу крајност. Изабере особу која уопште није таква и он је досадан.

Ми на терапији са таквим људима морамо да будемо подршка, да у наредним корацима препознају неке ствари, али да и кад уђу у неку нову везу будемо ту негде уз њих док пролазе кроз то, да имају идеје да процесуирају – сматра Јовашевић.

Наш саговорник је у подкасту открио и да је на медицини увек највише занимала психијатрија од свих предмета за шест година студирања.

– То је повезано с тим неким мојим паралелним изучавањем психологије, читањем разноразне литературе на ту тему. Чини ми се да нисам толико ни медицини дао значаја колико сам из хобија читао психолошке књиге. И дошао је тај момент, када завршиш факултет, па онда иде волонтирање, чекање на посао кога нема, па не можеш да добијеш специјализацију коју хоћеш… Појавила се понуда за посао у једној познатој немачкој компанији која је правила софтвер у здравству. Била је идеја да као лекар уђем као консултант у ту причу и уједно у менаџерске воде. Ја сам и на ФОН-у завршио специфичне академијске студије из менаџмента, па се то негде поклопило. То је оно како „мали Перица” замишља менаџмент.  А како је у реалности? „Мали Перица” замишља да су то лепа одела, одлазак на ручкове, састанке и да све блиста. А у суштини, то је један синдром сагоревања, машина која озбиљно меље. Та машина меље једноставно људе који негде тим новцем и том зарадом или тако нечим правдају то што раде и улазе у зачарани круг из кога је тешко изаћи из њега. Мени је медицина била алтернатива јер сам увек знао да могу да се вратим на њу и била је идеја психијатрија. Међутим, једна колегиница која је са мном завршила факултет већ је уписала две године учења системске породичне психотерапије код др Невене Чаловске Херцог, која је била у ствари оснивач системске терапије код нас. И она ми је рекла да би то требао да завршим, да је то за мене. Чим сам кренуо схватио сам да је то у ствари све оно што сам већ негде припремао, изучавао. Стварно осећам љубав док то радим – нагласио је Јовашевић.АНТРФИЛЕ

Трик маринаца за брзо успављивање

Последњих година велики број људи се жали на несаницу. Како се она може победити?

– Кад несаница неће да „оде”, из разних разлога, првенствено треба да се види зашто уопште постоји. Битно је да се запитате колико ја то кафе пијем. Шта ја то данас радим? Јесам ли се опустио данас или нисам? Да ли сам чачкао телефон ноћу у кревету? Све ово прво треба довести у ред. Али ако и поред свега постоји нека несаница или наиђе понекад, онда можда постоји проблем. Чињеница је да ми стално терамо себе да заспимо у тренутку. А све време размишљамо о састанку који имамо сутра... Наш мозак не функционише по принципу да му кажеш сада спавај и одмах ћеш заспати. У парадоксу не терај себе да заспиш, него у мраку терај себе да будеш будан. Постоји трик да трепнеш неколико пута па онда држиш отворене очи што више да не трепћеш и онда их затвориш нагло. Па опет држиш отворене очи па затвориш. И оне се уморе се. Око шаље сигнал да је умор ту и тражи да се заспи. Ово користе маринци да брзо заспе – каже Јовашевић.

Страх је убица

Гост нашег подкаста објашњава да често у љубави имамо страхове који убијају сваки могући однос.

– Страх је убица. И у родитељству је он присутан и доноси проблеме. Кад постоји у тим водама, он убија сваки могући однос. На пример, дете дође из школе и по први пут хоће да мами или тати пренесе неку тајну, нешто што му се десило ружно, или што је он урадио или шта су њему урадили.  У том тренутку се ако родитељ преплаши, ако му се телесно види страх и та енергија се одашиља, дете то препознаје. Сваки следећи пут ће да избегава да каже шта има родитељу. Тражиће неку другу групу, неке алтернативе како би процесуирао то. Или ће можда то нешто остати у њему, или ће потиснути. Како бити родитељ који неће имати маску? Треба детету рећи да оно што је испричало га је уплашило, да се потресао, али да ће то да прође, да се то свима дешава… – појашњава Јовашевић.

Живимо у фази изобиља

Свако функционисање дрога које дижу и стварају еуфоричне моменте су у ствари на бази допамина.

– И онда се прави та разлика, јер се данас не дрогираш оним што човек сматра да спада у болести зависности, па смо их лепо упаковали у оно што су болести и зависности. Ти имаш допамин данас на сваком кораку. Зато што је изобиље. Сада тренутно живимо у фази изобиља, иако није ова планета равномерно распоређена, али ово је фаза изобиља. Изобиље је у сваком смислу, а имамо и неких информација које нам уопште нису потребне. Али их добијамо. Бомбардовани смо са количином информација за које овај мозак није пројектован. И то је оно зашто је збуњен. И зато он реагује бурно, зато он иде у синдром сагоревања, зато он иде у анксиозно, зато иде у депресивна стања. То је тај парадокс. Можеш да направиш себи све што пожелиш, јер више нема углавном неких егзистенцијалних проблема, а никад више антидепресива се не прописује – сматра Јовашевић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ