Књижевне пустоловине Милована Данојлића

Трстеник - Милован Данојлић, истакнути српски књижевни стваралац, добитник готово свих значајнијих признања у нас, помогао је учесницима 24. сусрета "Савремена српска проза", који је одржан у Трстенику јуче и прекјуче, да што прецизније сачине његов књижевни портрет. Отварајући овогодишње сусрете, домаћин Верољуб Вукашиновић, писац и директор Народне библиотеке "Јефимија", јавно је признао да му је тешко да се определи које одреднице, и којим редом, да стави уз име Данојлића: поетски и прозни писац, преводилац, есејиста, сарадник "Политикиног" додатка "Култура, уметност, наука"...
Из потоњих излагања неколико наших истакнутих књижевних критичара, беседе самог Данојлића и расправе на округлом столу о српској поетској прози, наметнуо се недвосмислен закључак да је Данојлић пре свега песник, у мери коју је и сам одредио.

- Ја сам само песник. Пристајем да ме уврсте у poetae minores, да ме сматрају неуспелим, или "дечјим песником". Епитети се лепе у установама задуженим за друштвено вредновање рада, субстантив је непроменљив. Ко је песник, песник је у свему чега се подухвати - изјаснио је Данојлић, а затим објаснио да поезија није само најчистији, него и најчаснији књижевни посао.

Истакнути српски савремени писац је, каже, почео са поезијом, њој се упорно враћа и то онако "како се неверни љубавници враћају првој и незаменљивој љубави", а она, као незаменљива, све разуме и све прашта.

У првој реченици своје беседе, коју је одредио као "Запис о исповедању", Данојлић је истакао да осећа нелагоду кад год га при упознавању представе као књижевника.

- Нелагоду и стид осећам када ме неко представи као књижевника: стид у мери у којој такво представљање садржи део неистине, и нелагоду утолико што ми се чини да ја тај назив не заслужујем. Књижевници су Хенри Џејмс, Дикенс, Пруст, Томас Ман, Лав Толстој и толики други чијим сам се делима као дечак дивио, а ја, ја сам нешто мање од тога. Додуше, и сам сам написао неколико књига и стекао право да ме убрајају у писце, тачније речено - у живе писце, али истински писци су они о којима се и после смрти говори, чија се дела годинама, па и вековима прештампавају - сматра Данојлић.

За Данојлића данас постоји још једно тешко, или неугодно питање:

- На питање којом се књижевном врстом бавим обично процедим како пишем онако нешто, а кад сам боље расположен додам да су у питању лирско-медитативне исповести. То се, вероватно с правом, сматра за недовољно артикулисани облик стварања, будући да се ту писац истовремено појављује као субјекат и објекат креације. Цену мом раду обара чињеница да се овом врстом писања баве демобилисани генерали, беспослени пензионери, доконе домаћице и изучаваоци породичних стабала.

Ипак, писац каже да друштво од њега није тражило да се бави тим послом који од њега тражи многа лишавања, али му доноси и тренутке духовног уздизања, прочишћавања. У књижевности налази прибежиште од сваковрсних зала и оружје којим узвраћа на изазове и насртаје.

- Бављење књижевношћу је један од занимљивијих путева којима се може проћи кроз век и кроз свет. Лепоту те надстварне, кадикад опасне пустоловине тешко је предочити практичним умовима, који на крају сваког месеца наплаћују свој допринос друштву и човечанству - рекао је Данојлић.

Инспиративан увод у рефлексије о Данојлићевом делу дао је драмски уметник Момир Брадић, казујући стихове овог ствараоца. Да овај писац спада међу мањи број српских стваралаца који успешно пишу и прозу и поезију сагласили су се књижевни критичари: Марко Недић, главни уредник "Српске књижевне задруге", професор Београдског универзитета и главни уредник "Народне књиге" др Радивоје Микић и проф. др Миодраг Радовић са Новосадског универзитета.