Прича о необузданом патку

Током прошлог века, најмање три пута, новине су проглашене мртвим: када је рођен радио, када се појавио телефон и када је стигла телевизија. Иако данас живимо у времену технолошких промена, ери Интернета и мобилних телефона, новине још увек постоје. Један од могућих начина за њихов опстанак не треба тражити у протоку вести, у чему је Интернет непобедив, већ на терену селекције вести.

Већ више од две хиљаде година позориште је, поред књиге, било једино изражајно средство. Тек недавно су стигли биоскоп и телевизија. Али позориште је издржало. Чак је успело да повећа свој ауторитет и харизму. Свакако, преживљавају само најбоља позоришта. Да ли се и за новине предвиђа слична судбина у блиској будућности?

Поред размишљања и савета који се чују на разноразним окупљањима на тему кризе у месмедијима, можда је понекад добро осврнути се и на оне примере који потврђују да се и у „тешким” временима може опстати.

Док угледни француски дневник „Монд” (као и многи други листови широм света) још није успео да преброди кризу у коју је запао 2007. (губитак од десет милиона евра и дугови у висини од 150 милиона), дотле један други, такође француски лист, сатирични недељник, без развијене маркетиншке стратегије, који се не може прочитати на Интернету и чија је графика остала готово непромењена од оснивања 1915, без акционара који одлучују о његовој издавачкој линији – са успехом одолева кризи штампе. Током 2007. остварио је пословни промет у износу од 31,6 милиона евра са 6,2 милиона евра добити, уз повећање тиража од 24 одсто – просечан број штампаних примерака био је 503.000. Овај феномен се зове „Канар ансене”, у преводу „Оковани патак”. Тајна успеха часописа који се не бави трачем и завиривањем у спаваће собе већ истраживачким новинарством највероватније се налази у његовој осведоченој веродостојности: денунцијације (оптужбе) и демаскирања скандала у француским владајућим и пословним круговима – без практично иједног озбиљнијег демантија за 92 године излажења.

Независни недељник „Оковани патак” основан је за време Првог светског рата с намером да се супротстави ратној пропаганди која је узимала маха. Само у почетку, до 1920, сарадници овог листа били су чланови комунистичке или социјалистичке партије. Садашњи власници нису везани ни за једну политичку или економску групу. Мада је и данас више „лево” оријентисан, часопис жестоко брани своју независност. Омиљена мета критике је француска политичка класа. Поред очигледног сатиричног печата, „Оковани патак” такође даје информације из културе – рубрике посвећене књижевности, филму и позоришту, као и додатке културног карактера.

Ова новинска кућа је смештена у лепој палати у отменој париској улици Сен Оноре. Уместо светлеће или искричаве ознаке, сасвим неупадљива месингана плочица постављена код улазних врата наговештава седиште редакције часописа. После пењања дрвеним степеницама стиже се до редакцијских просторија. Удаљени од буке и експонирања, ту марљиво ради 60 новинара – ортака са просечном платом у висини 6.000–7.000 евра месечно.

Изградивши сопствени језик, жаргон и стил, лист неуморно раскринкава афере ударајући и „лево и десно”. На свом путу оставио је многе жртве чије су се каријере „зауставиле” на осам фиксних страна недељника. На његовој дугачкој листи у блиској прошлости нашао се и Ерве Гајмар, министар економије у Рафареновој влади, који је, иако се срчано залагао за смањење јавних трошкова, био принуђен да поднесе оставку 2005, након што је „Патак” обелоданио скандал: министар је живео у елегантном стану од 600 квадратних метара који је пореске обвезнике коштао 14.000 евра месечно. За време последње изборне кампање, опет захваљујући сатиричном недељнику, јавност је упозната да је Никола Саркози, користећи се својим положајем председника општине, купио дуплекс стан – за 300.000 евра мању цену од тржишне.

Клод Анжели, главни уредник и деоничар недељника (као и сви остали запослени), у недавној изјави за „Коријере дела сера” нагласио је: „Ми желимо да информишемо, не интересује нас сензационализам. Не занима нас ’ко с ким иде у кревет’, сем ако то не изазива последице на јавном пољу. Рашида Дати је (министарка правосуђа) у другом стању (у међувремену родила је ћерку)? Име оца је њен проблем, то нису мотиви да би се причало о њој.”

И председници државе били су често на удару листа: Ширак, због једног случаја корупције, док је био градоначелник Париза, Жискар д'Естен због дијаманата које је примио од дарежљивог афричког императора Бокасе, Митеран, а и Де Гол, познат по питању које је сваке среде постављао: „Шта проклета птица каже.”

Анжели ипак сматра да не постоји ризик да његове новине постану истинска „седма сила”: „Ми нисмо овде да убијамо политичаре, задовољавамо се да заковитламо прашину која понекад стоји испод тепиха. Моћници нас воле или мрзе, али у сваком случају нас поштују”, закључује дугогодишњи уредник часопис (већ 37 година на челу редакције).

Новинар и публициста