Priča o neobuzdanom patku

Tokom prošlog veka, najmanje tri puta, novine su proglašene mrtvim: kada je rođen radio, kada se pojavio telefon i kada je stigla televizija. Iako danas živimo u vremenu tehnoloških promena, eri Interneta i mobilnih telefona, novine još uvek postoje. Jedan od mogućih načina za njihov opstanak ne treba tražiti u protoku vesti, u čemu je Internet nepobediv, već na terenu selekcije vesti.

Već više od dve hiljade godina pozorište je, pored knjige, bilo jedino izražajno sredstvo. Tek nedavno su stigli bioskop i televizija. Ali pozorište je izdržalo. Čak je uspelo da poveća svoj autoritet i harizmu. Svakako, preživljavaju samo najbolja pozorišta. Da li se i za novine predviđa slična sudbina u bliskoj budućnosti?

Pored razmišljanja i saveta koji se čuju na raznoraznim okupljanjima na temu krize u mesmedijima, možda je ponekad dobro osvrnuti se i na one primere koji potvrđuju da se i u „teškim” vremenima može opstati.

Dok ugledni francuski dnevnik „Mond” (kao i mnogi drugi listovi širom sveta) još nije uspeo da prebrodi krizu u koju je zapao 2007. (gubitak od deset miliona evra i dugovi u visini od 150 miliona), dotle jedan drugi, takođe francuski list, satirični nedeljnik, bez razvijene marketinške strategije, koji se ne može pročitati na Internetu i čija je grafika ostala gotovo nepromenjena od osnivanja 1915, bez akcionara koji odlučuju o njegovoj izdavačkoj liniji – sa uspehom odoleva krizi štampe. Tokom 2007. ostvario je poslovni promet u iznosu od 31,6 miliona evra sa 6,2 miliona evra dobiti, uz povećanje tiraža od 24 odsto – prosečan broj štampanih primeraka bio je 503.000. Ovaj fenomen se zove „Kanar ansene”, u prevodu „Okovani patak”. Tajna uspeha časopisa koji se ne bavi tračem i zavirivanjem u spavaće sobe već istraživačkim novinarstvom najverovatnije se nalazi u njegovoj osvedočenoj verodostojnosti: denuncijacije (optužbe) i demaskiranja skandala u francuskim vladajućim i poslovnim krugovima – bez praktično ijednog ozbiljnijeg demantija za 92 godine izlaženja.

Nezavisni nedeljnik „Okovani patak” osnovan je za vreme Prvog svetskog rata s namerom da se suprotstavi ratnoj propagandi koja je uzimala maha. Samo u početku, do 1920, saradnici ovog lista bili su članovi komunističke ili socijalističke partije. Sadašnji vlasnici nisu vezani ni za jednu političku ili ekonomsku grupu. Mada je i danas više „levo” orijentisan, časopis žestoko brani svoju nezavisnost. Omiljena meta kritike je francuska politička klasa. Pored očiglednog satiričnog pečata, „Okovani patak” takođe daje informacije iz kulture – rubrike posvećene književnosti, filmu i pozorištu, kao i dodatke kulturnog karaktera.

Ova novinska kuća je smeštena u lepoj palati u otmenoj pariskoj ulici Sen Onore. Umesto svetleće ili iskričave oznake, sasvim neupadljiva mesingana pločica postavljena kod ulaznih vrata nagoveštava sedište redakcije časopisa. Posle penjanja drvenim stepenicama stiže se do redakcijskih prostorija. Udaljeni od buke i eksponiranja, tu marljivo radi 60 novinara – ortaka sa prosečnom platom u visini 6.000–7.000 evra mesečno.

Izgradivši sopstveni jezik, žargon i stil, list neumorno raskrinkava afere udarajući i „levo i desno”. Na svom putu ostavio je mnoge žrtve čije su se karijere „zaustavile” na osam fiksnih strana nedeljnika. Na njegovoj dugačkoj listi u bliskoj prošlosti našao se i Erve Gajmar, ministar ekonomije u Rafarenovoj vladi, koji je, iako se srčano zalagao za smanjenje javnih troškova, bio prinuđen da podnese ostavku 2005, nakon što je „Patak” obelodanio skandal: ministar je živeo u elegantnom stanu od 600 kvadratnih metara koji je poreske obveznike koštao 14.000 evra mesečno. Za vreme poslednje izborne kampanje, opet zahvaljujući satiričnom nedeljniku, javnost je upoznata da je Nikola Sarkozi, koristeći se svojim položajem predsednika opštine, kupio dupleks stan – za 300.000 evra manju cenu od tržišne.

Klod Anželi, glavni urednik i deoničar nedeljnika (kao i svi ostali zaposleni), u nedavnoj izjavi za „Korijere dela sera” naglasio je: „Mi želimo da informišemo, ne interesuje nas senzacionalizam. Ne zanima nas ’ko s kim ide u krevet’, sem ako to ne izaziva posledice na javnom polju. Rašida Dati je (ministarka pravosuđa) u drugom stanju (u međuvremenu rodila je ćerku)? Ime oca je njen problem, to nisu motivi da bi se pričalo o njoj.”

I predsednici države bili su često na udaru lista: Širak, zbog jednog slučaja korupcije, dok je bio gradonačelnik Pariza, Žiskar d'Esten zbog dijamanata koje je primio od darežljivog afričkog imperatora Bokase, Miteran, a i De Gol, poznat po pitanju koje je svake srede postavljao: „Šta prokleta ptica kaže.”

Anželi ipak smatra da ne postoji rizik da njegove novine postanu istinska „sedma sila”: „Mi nismo ovde da ubijamo političare, zadovoljavamo se da zakovitlamo prašinu koja ponekad stoji ispod tepiha. Moćnici nas vole ili mrze, ali u svakom slučaju nas poštuju”, zaključuje dugogodišnji urednik časopis (već 37 godina na čelu redakcije).

Novinar i publicista