Радници на улици, предузећа на добош

Пирот – На пиротској зеленој пијаци тезге су углавном запосели бивши текстилци, бравари, кожари, прерађивачи дрвета... Продају пољопривредне производе, прехрамбене артикле из Бугарске, чарапе, тоалет-папир...

На пијаци су зато што су њихове фабрике одавно затворене.

На малој тезги Драган Ћирић (47), бивши радник предузећа за производњу обуће „Љубомир Картаљевић“, продаје тикве, кромпир, суву паприку. Храну је произвео на својој земљи. Из фабрике је отишао пре шест година.

– Био сам болестан и услов да одем у инвалидску пензију био је да се одрекнем отпремнине од 170.000 динара. Сада примам само пола пензије у износу од 5.000 динара, а приликом одласка морао сам да уплатим 15.000 динара за девет месеци стажа – каже Ћирић и открива да су његове колеге, које су узеле отпремнину, новац потрошиле углавном на уређење кућа.

Неколико метара даље, уз тезгу пуну чарапа стоји четрдесетчетворогодишња Сузана Нешић. Она је 25 година провела у највећој предионици на Балкану, предузећу „Пиротекс“.

– Узела сам 430.000 динара и потрошила на намештај, купила сам фрижидер и још нешто. Тим парама нисам могла да започнем посао, а у ортаклук не верујем. У овај посао уложила сам 20.000 динара и успевам да зарадим само за доручак, да купим себи фарбу за косу, и деци за џепарац. Три године сам овде, јер нико неће да те запосли ако имаш више од 40 година – каже Сузана и додаје да је олакшавајућа околност што њен супруг ради у још увек добростојећем „Тигру“. Попут ње, ни њене колегинице се нису усудиле да почну сопствени бизнис.

У Филијали националне службе за запошљавање кажу да је у пројекту „Отпремнином до посла“ учествовало свега шесторо људи, определивши се за производну и услужну делатност. Иначе, пројекат је почео 2007. а завршен је крајем 2008. године. Будући да једино у дрвно-прерађивачкој индустрији „Полет“ није урађен социјални програм, Славица Николић (49), бивша радница, одлучила се да преко Националне службе за запошљавање узме средства за самозапошљавање.

– Добила сам 130.000 динара и купила машину за сечење тоалет-папира. Отпремнина још увек није стигла, а посао нисам могла да нађем. Већ четири месеца радим са мужем у изнајмљеној просторији, има купаца, али веома тешко наплаћујемо испоручену робу. Велика је конкуренција, јер много људи у овом граду је остало без посла – прича Славица.

Социолог Михајло Манић истиче да су, као најбезболније решење, радницима којима је остало још неколико година до пензије а постали су вишак понуђене отпремнине, али да је „дужничко ропство главни кривац због којег је новац отишао унеповрат“. Манић указује да појединци новац чувају у „сламарицама“, други су се пак одлучили за банке и орочавање средстава, трећи су обазриво инвестирали у лични бизнис или се удруживали у ортачке односе, док су последњи новац углавном трошили.

– Много је оних који су средства потрошили. У првом тренутку био је то психолошки олакшавајући фактор, јер су тим новцем вратили дугове, измирили обавезе према држави и јавним предузећима, на одређени период лагодније финансирали образовање деце, допунили радни стаж. Када је „извор“ пресушио, настали су социјални и егзистенцијални проблеми. Без посла и додатног извора прихода треба преживети неколико година до пензије. „Потрошачка“ категорија радника са отпремнином је у најтежој позицији. Многе земље у транзицији су прошле исти сценарио, али ми као да ништа нисмо успели да „препишемо“ – рекао је за „Политику“ Манић.

Да је новац од отпремнина углавном отишао у личну потрошњу потврђују и у пиротском Самосталном синдикату. Од почетка приватизације 2002. године до сада без посла је у пиротској општини остало скоро 5.000 радника. Од тог броја је као технолошки вишак проглашено 3.500 радника који су на име социјалног програма добили од три хиљаде до пет хиљада евра за отпремнине. Тако се у Пирот слило близу милијарду динара.

Огласила се и Агенција за приватизацију и саопштила да су у Пиротском округу, који има четири општине, приватизована 32 предузећа, а укупан остварени приход је око шест милиона евра. Агенција је раскинула уговоре у девет предузећа. Још четири предузећа са подручја Пиротског округа чекају продају.

– У већини предузећа, осим у „Првом мају”, производња није ни покренута. Имовина приватизованих предузећа је нестала, радници су осиромашени и препуштени сами себи. Ми у синдикату сматрамо да је држава кривац за оно што се дешава, односно Агенција за приватизацију. У више наврата смо се противили да Агенција, која продаје капитал, буде и контролор спровођења купопродајног уговора. Зато се и дешавало да прва контрола буде у реду, друга – такође, а кад предузеће дође до колапса Агенција раскине купопродајни уговор – наглашава Родољуб Ћирић, председник Већа самосталних синдиката.

– До краја прошле године заказана је само аукција за Холдинг компанију „Прогрес“, док десетак предузећа очекује принудна ликвидација – истиче Ћирић, додајући да у синдикату нису задовољни резултатима досадашњег процеса приватизације.