Човек не путује да би негде био, већ да би научио да види

Када кренете на пут са Владимиром Пишталом, када отворите корице његове нове књиге путописа „Луке”, у издању „Агоре”, текстова који су настајали и брушени годинама, кренућете на пут великим светом, али и у походе метафизичким просторима, ка дубини своје душе. Пиштало читаоца води по Америци, Африци, Европи; Бразилу, Египту, Малти, Португалу до Боцване, до Викторијиних водопада, вулкана Етне, али и кроз историју идеја наше цивилизације. Он увиђа савременост, открива историју, цитира писце светске књижевности које увек има на уму и води их свуда са собом, носи их као лагани пртљаг преко безграничне земље и мора. Не губи се у даљинама својих увида, јер луке има у себи. „Луке” су недавно овенчане Наградом „Љубомир П. Ненадовић” за најбољу књигу путописне прозе на српском језику за прошлу годину.

Ако је истина то што кажу, да нам у последњим тренуцима на овом свету читав живот прелети пред очима, да ли би то најпре била искуства, слике и предели са путовања?

Познавао сам жену из Београда. Била је светска путница. За време бомбардовања НАТО-a путница се осетила депресивно. Ништа више није имало смисла. Она је разбацала фотографије из свих крајева света по поду. И видела је шта је све видела. Ходала над својом сликом света. И то је и даље имало смисла. Те слике су биле она. У време „шизеле” и „смиреле” те слике су јој пружиле утеху.

Обишли сте читав свет. Мислите ли, као Црњански, да су све ствари, колико год удаљене, међусобно повезане?

Пре Првог светског рата на Западу је постојала неограничена вера у прогрес. Грађани су убедили себе да музика постаје слађа, владари мудрији, а срца људи праведнија и нежнија. У рату су дошли ровови, митраљези и нервни гасови. Из тих ровова изашао је Црњански. Враћао се кући, а и та кућа је изгледала као илузија. „Све је замршено. Изменили су нас”, написао је Црњански.

То је мање-више време дадаизма. Дададада. Речи и појмови су губили смисао. Чинило му се да ништа на свету нема више никакве везе ни са чим. Његова духовна потрага је у једном тренутку изменила значење. Кроз суматраизам песник се изборио за смисао. Осетио је да су све ствари повезане. Осетио је како трешње и корали и Урал и Суматра чине једну исту ствар. Осетио неизмерну љубав према далеким брдима, све до ледених мора. Желео је да помилује озлеђени свет. Осетио је јединство, мир и утеху. „Гле, како су и боје чак тамо до звезда исте и у трешања и у корала”, написао је, „како је све у вези на свету”. Паскал је рекао: „Ако су шансе да смисао и Бог постоје један на према девет, ја ћу се опет кладити на то, јер је у томе сва наша нада.” Црњански је осећај аномије заменио универзалним значењем. То је био религиозни чин. То је био естетски чин. Његов суматраизам није завршен, јер не може бити завршен. Дубоки увиди нису привремени. Наш свет је још повезанији него онај у којем је живео Црњански. Суматраизам наставља да одјекује и одјекује и одјекује.

У Јапану помишљате на Конфучија, у Бразилу на Бруна Шулца, на Крфу на српске мученике... Да ли сте на путовањима упознавали делове себе на које нисте рачунали? Да ли сте на путовања носили књиге?

Мораш сретати себе у иностранству. Књиге сам стално носио на пут. И Памука у Истанбул. И Пирандела на Сицилију. Али и Андрића у Рио де Жанеиро и Бранка Ћопића у Тунис. Те везе смислова, који су лични, једна су од најдрагоценијих ствари које писац може да да. Многи наши велики писци су били путописци. Увек сам их имао на уму. Црњански је желео да се изгуби у даљинама. Андрић је учио да човек не путује из себичног задовољства, већ да би о томе живо причао људима свог језика. Растко Петровић је говорио: „Гледај, јер ћеш после помислити да је због овога вредело живети.” Петар Петровић Његош је написао суматраистички стих: „Ево по земљи идем, а по вјетру путујем као Комета што снује по зраку.”

Кафка је писао о Америци, а да је никада није посетио, мислио је о њој као о обећаној земљи, а на почетку романа „Нестала особа” Кип слободе држи мач, а не бакљу... Сви имају неку теорију о Америци, међутим, како ви тим теоријама супротстављате искуство тамошњег живота?

Волим слатки кукуруз. Волим боровнице. Волим индијанско лето. Волим Њујорк. Назвати Њујорк „градом који никад не спава” није сасвим тачно. Није пријатно гледати како се сунце гаси на врховима стаклених мегалита. Град се заноси у сан. Остају живе оне улице које остају живе. Остале се празне. Џин се спушта на колена и замире. Америка није једна атмосфера, него многе, и није једна култура, него многе. У Њу Орлеансу осећај је креолски, француско-шпански, у Ки Весту, на Флориди, осећај је карипски. Ту информацију ти одмах дају вишеспратни тропски облаци, као они из Корта Малтезеа. Ки Вест је Тенеси Вилијамс поредио са нечим из сна. То јесте посебно острво зеленила и китњастих тремова. И то није Америка. То су Кариби. То је град стално кукуричућих петлова. Осећај је суптропски и колонијални. Председник Труман је претио да ће Белу кућу пренети на Ки Вест. Хемингвеј је изградио кућу поред светионика, да би пијан могао да је нађе. У Њу Орлеансу у ваздуху се осећала комбинација секса и смрти. Видео сам венецијанске маске и крокодилске раље, шпанске маховине и храстове, сличне октоподима, зелена светла која, као пахуље, лете по плочнику, пијане клинце, како са тремова бацају перле. Чуо сам како се на улици свирају даске за прање. Ходао сам бившом линијом трамваја названог „Чежња”. Звиждали су возови. Чуле су оргуљашке сирене пароброда.

Од три до пет у многим америчким ресторанима траје „happy hour”, „срећни” час. Мушкарци после посла дођу у оделима, жене у пословним костимима, да пију и мало флертују, смеју се, разговарају. Поподневно сунце на лицима људи, у „срећни час”, једна је од најхуманијих слика те земље. По „срећном часу” памтим Америку. Милован Данојлић је отпутовао у ту земљу са амбицијом да види зеца. Свиђа ми се његова безазленост. Деценијама сам предавао у Америци и онда бих дошао у Београд. Људи би ми поставили реторичко питање „Како је у Америци?” и сместа кренули да ми објашњавају, по принципу Бате Стојковића: „Пустите мене, јер сам бржи и спретнији од вас.”

Писали сте романе о Београду, Њујорку, Венецији. Како у поређењу са њима видите сопствени осећај света у овим путописима?

Очи виде само оно што је ум спреман да схвати. Путописи зависе од виђења, али и од вештине поетског колажа. О кондензацији сам највише научио пишући роман „Венеција”. Да није било Венеције, мислим да не би било Њујорка, Каира или Буенос Ајреса. Снагом увида борио сам се против петпарачких представа. Поредио сам слично са несличним, блиско са далеким. Писао сам користећи „стратегију свраке”. Сврака доноси светлуцаве ствари у своје гнездо. И ја сам доносио ствари које за мене светле у рационалној, а нарочито у ирационалној сфери. Не путује се да би човек негде био, већ да би научио да види. За лек се не каже „хвала”. А виђење је лек.

Да ли ћете посетити нови египатски Археолошки музеј у Каиру, највећи на свету?

Добро је познато да је Дучић рекао: „Ко није видео Египат има једно чуло мање.” Ја сам онај стари музеј у Каиру сматрао једним од најчаробнијих места у свету. Посетио сам музеј мумија који изгледа као спејс шатл. Задовољство ми је кварила свест да су то што гледам мртви људи. Много сам египатских колекција видео по музејима света. Кад год бих ушао у Метрополитан музеј у Њујорку, прво бих отишао тамо. У стакленом египатском крилу музеја има много кипова лавоглаве богиње Секмет. Она личи на моју бабу Олгу Вуковић, коју сам звао Дода. Кад год бих пролазио поред њених статуа, ја бих рекао: „Здраво, Додо.” Верујем да ћу је срести и у новом музеју у Каиру.

Постоји ли још неко место на којем нисте били, а желите да га видите?

Волео бих да видим Вијетнам.