Ворен Бити ме зове у Холивуд

ВИШЕ ОД СПОРТА
Костимограф београдског Народног позоришта Бојана Никитовић (42) припрема скице костима за нови филм око кога ће се, поново, окупити најзначајнији уметници! Тако је било и у филму "Марија Антоанета" за који је чувени костимограф Италијанка Милена Канонеро и ове године награђена "Оскаром".
После тог спектакла о Марији Антоанети, кћерки аустријске царице Марије Терезије, и њеном супругу француском краљу Лују Шеснаестом, сада се ради о америчком филму страве и ужаса с радним насловом "Вукодлак". Већ су у току припреме за почетак снимања у фебруару у Лондону.
Бојана Никитовић, млађа кћерка некада истакнутог спортског коментатора Телевизије Београд (РТС) покојног Драгана Никитовића и др Војиславе је пре "Марије Антоанете", за 17 година стажа, добила и три "Стеријине награде", два "Златна ардалиона"... Стални је члан тимова који воде истакнути редитељи: Егон Савин, Милан Караџић, Дејан Мијач, Небојша Брадић, Вида Огњеновић... Међутим, тек кад је свет чуо за њу као првог сарадника "оскаровке" Милене Канонеро, постала је општепозната и у отаџбини.

Кад сте упознали Милену Канонеро?

Знала сам за њу кад сам се уписивала на костимографији на Факултету за примењену уметност у Београду. Она је веома млада почела да ради и већ на старту је имала велики успех. Овај "Оскар" јој је трећи! Спортски речено – изједначила је светски рекорд, пошто је пре ње троструки добитник тог признања био Џејмс Ашестон. Упознале смо се 2001. у Београду на припремању костима за филм "Љубав је слепа".

Колико је овај "Оскар" и Ваш?

Јесам била њен први сарадник на припреми костима за "Марију Антоанету", али то не значи да делим с њом и признање које је искључиво она добила. До "доделе" тог  признања и мени дошло је само зато што је у вестима код нас то протумачено као да су сви учесници у раду на тим костимима "оскаровци", а то није истина. Али, нисам тужна. Напротив, поносим се  што сам члан тима који побеђује. А с Миленом Канонеро смо баш праве пријатељице.

На пример...

Припреме за рад на костимима за "Антоанету" почеле су у Риму, где сам радила без проблема, јер Милена Канонеро тамо има сва права, и настављене снимањем филма у Паризу, где нисам могла да добијем дозволу за рад, јер француски синдикат штити своје костимографе. Међутим, она је желела само мене за сарадника, па је нашла решење: у  Паризу сам боравила о њеном трошку Милене, а затим сам била пријављена као глумица...

Да ли је Канонеро знала да ће добити"Оскара"?

Апсолутно не. Имена добитника "Оскара" су највећа тајна до прозивке  добитника! Пре тога се зна само ко је предложен за ту награду, али њих има више, па се деси и да неко буде прозван, а да не буде ту, па му награду уруче касније. Те вечери смо биле у сали само зато што смо бринуле о девојкама које су носиле хаљине из филма о "Антоанети", номинованог за "Оскара"...

Какви су познати глумци у приватним односима?

Била сам на много снимања, има свакаквих људи, а на мене је најлепши утисак оставила Анђелика Хјустон, кћерка чувеног редитеља Џона Хјустона. Она је потпуно опуштена, сталожена, љубазна особа.

На основу чега сте правили костиме за тај филм?

Радња филма "Марија Антоанета" се дешава у другој половини осамнаестог века, а фотографски апарат је измишљен тек пре стотинак година. Зато смо при прављењу костима инспирацију тражили у уметничким сликама. У њима надухнуће траже и редитељи, јер се анализом тих дела открива много поука...

Да ли у том филму има сцене убијања краљевског пара?

Нема. Због њих је, како нас историја учи, избила Француска буржоаска револуција, и они су 1793. осуђени на смрт на гиљотини. Филм намерно није стигао до те ужасне сцене, јер се завржава падом Бастиље 1789, пошто се његов редитељ Софија Копола, кћерка чувеног редитеља Френсиса Форда Кополе, у њему бавила личном судбином краљице Марије Антоанете. Филм се завршава њеним и краљевим одласком из Версаја. На жалост, овај филм је код нас приказан само на Фесту. Он није досадна, костимирана драма, него је цео смештен у модерне оквире, с рок музиком...

Како је Марија Антоанета приказана у том филму?

Она се с 15 година удала за две године старијег Луја Шеснаестог. У Версају је живела у доњим просторијама, као у излогу. То је био брак, као и многи други из тог времена, само због одржање лозе... Али, она је показала да има и своје ставове. У почетку је, што је Французе доводило до лудила, мењала националну моду, одбацила је корсете, увела хаљине, лепршавији изглед жена...

Шта је од у том филму тражено од костимографа?

Софија Копола је сјајна, паметна и храбра млада жена. Она, као и Анђелика Хјустон, има јаке породичне темеље у професији и приватном животу. Код ње нема нимало импровизације, тачно зна шта хоће, па је с њом лако да се ради. Понекад је на снимање долазио и њен отац, али се никад није мешао. Мирно је гледао и причао с глумцима и осталима. 

Колико у току снимања има дружења?

Било их је много, јер је неизбежно да се с неким попије пиће, поприча... То је, помало, номадски живот, па се неко с неким и зближи, иако га можда никад више нећете видети... За мене су сви мислили да сам Италијанка из Рима, зато што ме је довела Милена Канонеро. Једне вечере ми је познати амерички глумац Ворен Бити, у свом шармерском маниру, три пута поставио једно исто питање: "Кад ћеш, Бојана, да се преселиш у Холивуд?" Одговорила сам му да ће то бити кад ме позове на снимања филма који планира за следећу годину...

Да ли Вас, костимографе, копирају модне куће?

После сваког гламурозног филма или после било ког добро дизајнираног текућа мода узима све што јој је потребно. То раде сви: Долче и Габана, Вивијен Воствуд, Луј Витон, Галијано, Готије... Тако је било и после "Марије Антоанете", као и пре тога после "Моје Африке" из које су костиме Милене Канонеро у сафари стилу пресликале готово све модне куће. Али, ту нема љутње, јер и ми, костимографи, често тражимо инспирацију у моди...

Како се Ви облачите?

Основни услов ми је да се осећам комотно. Због одласка на терен, рада и ноћу и осталог што је у природи мог посла најчешће имам спорстку опрему: фармерке, чизме, џемпер, виндјакну... А и кад сам свечано обучена немам ништа гламурозно, него и то нагиње на спортско.

А да ли сте се бавили спортом?

Имам две и по године старију сестру Александру, која је удата за бившег кошаркаша Зорана Радовића. Нас две се нисмо активно бавиле спортом, али се код нас у кући, можда и због тате, неговао спортски живот. Научила сам да скијам с три године, као и моја сестра. Ишле смо на море по два месеца, па смо више пливале него ходале... И сад, кад год могу, одлазим на пливање и зими и лети...

О чему говори начин облачења?

Наравно да одело не чини човека, али први утисак је често, а то знам из искуства, најважнији. Врло је важно како ко себе представља. Некад други немају времена да примете да је неко, на пример, паметан, здрав, одличан, али само мало немаран.

Да ли сте нашли смисао живота?

Врло је важно да се човек бави послом који воли. Такав је случај са мном и зато имам добру основу за живот. Наравно, не мислим да ми је посао цео живот. Имам сина Вука (14), пријатеље, слободу мишљења и кретања, постепено остварујем своје жеље...

Које послове прихватате, а које одбијате?