За нови балкански савез

Србија је једина од држава које су током прошле деценије на неки начин биле укључене у рат, а у којој је дошло до потпуног дисконтинуитета са претходним режимом. На власти у Србији су политичари – са новим изузетком СПС-а – који су током деведесетих година били огорчена опозиција Милошевићевом режиму, док у Словенији, Хрватској, Боснии на Косову владају шефови кабинета, министри, блиски сарадници „очева нација“ или сами бивши ратни команданти. Ипак, Србија је и данас талац деведесетих година, и то пре свега вољом САД и ЕУ, као и њихових савезница у региону. Не само да су Срби једини народ чије су политичке вође биле оптужене за ратне злочине већ је Србија у миру лишена дела суверене територије, њен народ у Босни је у миру изгубио део Дејтонским споразумом одређене политичке аутономије. Управо кад је реч о Србији, Међународни суд се, опет у миру, неколико пута на различите начине одређивао према сопственој надлежности...

Са таквим оптерећењем српска влада мора да о политици у региону размишља са много визионарске далековидости. Наш циљ свакако не би требало да буде да се ЦЕФТА, једна економска степеница ка ступању у Европску унију, коју су прешле и друге државе источне Европе, претвори у нешто више. Инсистирања на културном јединству са другим југословенским државама након што је, вештачким издвајањем неколико нових језика и новим „национално-романтичарским читањем“ историје, извршено насиље над нашим језиком и културом, могу бити схваћени само као кратковидост кад је реч о нашим политичарима и лицемерје кад овакви предлози потекну од вођа појединих бивших југословенских република.

Изузетно је добро што власти у Србији, са изузетком СПС-а, немају хипотеку из прошлог столећа. Такође, несумњиво је да у будућности морамо остварити интеграцију са суседима. Ипак, та интеграција не би требало да буде на југословенским основама, посебно зато што су почетком деведесетих година, разарањем Југославије, Србија и српски народ доведени у још гори положај од оног, несумњиво неповољног, у коме су се налазили пре 1990. године. Зато је неопходно да Србија потражи нове моделе политичког повезивања. Уколико је, рецимо, у односима са Хрватском циљ повратак на стандард односа из 1990. године, онда морамо прво да постигнемо пуну реципрочност. Предуслов мора бити и повратак свих права српском народу у овој републици, укључујући пуну амнестију, признање укинутих станарских права, постизање равноправности повратника и колонизованог становништва и поновно успостављање аутономних котара које је Туђманова власт успоставила 1995. и убрзо потом укинула.

Док је питање инвестиција из Србије у Хрватској, али и у Словенији, у овим земљама још увек политичка недоумица која распаљује страсти пред изборе, Хрватска је средином ове деценије чак 40 одсто свог улагања у иностранству усмерила ка Србији. Дакле, равноправност не постоји. Србији је у интересу да са другим државама послује равноправно.

Такође, важно је да у великој националистичкој плими, која је посебно запљуснула новонастале нације, не нестане и српско историјско и културно наслеђе у крајевима где је током протеклих деценија српског становништва све мање (Црна Гора, Македонија, Хрватска...).

Наш је интерес да у ЕУ уђемо као независна, јединствена, никако федерализована, држава. Било би добро да касније у оквирима ЕУ, по угледу на земље Бенелукса (које ће за коју годину обновити свој стари уговор) створимо некакву асоцијацију са суседним државама. Наш интерес при том треба да буде у пуној мери заштићен.

Циљ Србије не треба да буде стварање нове Југославије већ ширење економије и заштита нашег политичког и културног идентитета. Логично је зато повезивање са земљама са којима имамо спољнотрговински суфицит и у којима српски народ представља знатан део становништва (Црна Гора, Босна и Херцеговина... донекле и Македонија) као и са државама са којима нас не повезује заједничко државно искуство, али припадамо истом цивилизацијском кругу (Румунија, Бугарска и Грчка). Предвиђена заједница би овог пута имала пре свега политички, културни и, колико то у ЕУ буде могуће, економски садржај. Такво повезивање треба заснивати на традицијама старих балканских савеза (из XIX и XX века).

Доктор историјских наука, истраживач
на Балканолошком институту САНУ