Агонија лесковачке „Наше речи”

Лесковац – Пре два месеца, тачније 21. новембра, изашао је последњи број „Наше речи“, једног од најстаријих регионалних листова у Србији, који се појавио 7. новембра 1944. године. Овај недељник, дугогодишњи хроничар Јабланичког округа, из броја у број извештавао је из Лесковца, Власотинца, Црне Траве, Лебана, Бојника и Медвеђе. Игром судбине, угасио се на прагу 65. године излажења.

Дванаесторо запослених, међу којима петоро новинара, тешко се мире са судбином недељника у којем су неки од њих провели скоро тридесет година. Уговор са Агенцијом за приватизацију није раскинут, нови власник им дугује по осам плата, а од септембра прошле године није уплаћивао ни доприносе. Иако лист не излази, повремено се окупе у редакцији, попију кафу, изјадају се и одлазе у неизвесност... Али такви тренуци су све ређи јер нема грејања, телефони су искључени. Како је отпочела агонија?

Априла 2007. године, лист је на аукцији за 1,2 милиона динара купио Никола Динчић, син дугогодишњег новинара „Наше речи” Љубише Динчића који је преузео дужност главног и одговорног уредника. У редакцији је у то време било 27 запослених.

И док Динчићи за овакво стање оптужују локалне политичаре који не испуњавају уговорне обавезе према листу, запослени у новом власнику виде кривца. На недавној конференцији, дугогодишњи новинари Зоран Јовановић, Светомир Николић и Љиљана Стојановић оптужили су га директно, тврдећи да су дугови велики и да запослени немају увид у стање.

ДТП оператер Чеда Ђорђевић, који је радио на техничком прелому листа, каже за „Политику” да је овде провео осамнаест година, радећи без одмора.

– Жена ми је запослена у „Тргоцентру“ где је ситуација слична. Имамо троје деце, од којих двоје студирају. Егзистенција породице доведена је у питање. Идем улицом, а не знам куда идем. Дођем до редакције, пољубим врата, па се вратим – очајан је Ђорђевић.

(/slika2)Запослени су тужили власника, тражећи да им исплати заостале плате и да уплати доприносе. Занимљиво је да их власник и главни и одговорни уредник Љубиша Динчић подржава у томе.

– Сви се налазимо у агонији, статус листа и запослених је неизвестан. Најрадије бих лист уступио граду, или некоме другоме ко би могао да настави његову светлу традицију. Уочи Нове године долазили су контролори Агенције за приватизацију и ја сам предложио да раскинемо уговор – каже за наш лист Љубиша Динчић, који је продао свој стан у центру Лесковца, али ни то није помогло да спасе лист.

– Двадесетак пута сам тражио пријем код градоначелника да поразговарамо о овом проблему, али он није нашао времена за мене. Хтели смо чак колективно да одемо код представника власти, да видимо да ли су из буџета планирана средства за нас. Мислим да је лист могао да се сачува да су општинске власти испоштовале уговоре. Међутим, градоначелник Лесковца ми је једном приликом отворено рекао да за њега не важи оно што су потписали „жути”. Према уговору који је потписала претходна власт, град је требало месечно да нам уплаћује двеста хиљада динара. Са суседним општинама такође смо имали уговоре. Уложио сам 55.000 евра својих пара, остао без стана и егзистенције, јер „Нашу реч” сматрам за своје треће дете – јада се Динчић.

Милан Момчиловић