Издавач први брине о писцу

Питање социјалног статуса писаца који у Србији ни у лепша времена нису могли да живе од свог књижевног рада, у последње време поново је актуелизовано. Текст Зорана Живковића, објављен у „Политици” 27. децембра, у којем каже да „када отворите проблем финансирања српске уметничке прозе, онда бирократе без имало слуха за уметност проговоре језиком издавача”, изазвао је опречна реаговања. Док са једне стране људи подржавају књижевнике и сматрају да би они свакако требало да имају лакши приступ Министарству културе и буџетским средствима, са друге стране се може чути и став да писац сам мора да се избори за своју позицију и читаоце и да докаже да је стваралац који квалитетом завређује пажњу. А уз то би требало да стигне и већа социјална сигурност.

Упитали смо надлежне у Министарству културе на који начин држава може да помогне писцима у промоцији њихових дела, а самим тим и бољој финансијској ситуацији.

– Министарство културе у својим плановима предвиђа снажнију подршку мобилности уметника у земљи и иностранству. Не постоје планирана средства за ову годину која су намењена за класичне стипендије писцима појединачно, али постоји индиректна подршка писцима. Финансира се, или дотира, одређени број институција као што су задужбине, награде, конференције, књижевне колоније и друге литерарне манифестације – каже за „Политику” Зоран Хамовић, специјални саветник министра културе, додајући да у ово спада и посебан облик подршке, а то је превођење на стране језике и промоција у иностранству.

– Планирамо да у овој години повећамо подршку писцима, на основу конкурса, као и да им пружимо помоћ на међународној афирмацији, али тешко да би било од велике користи нашој култури, писцима посебно, када би долазили у Министарство, као на шалтер, и говорили: „Ја сам писац, дајте ми новац” – каже Зоран Хамовић.

Министарство културе, додаје Хамовић, откупом књига за библиотеке, као и инвестирањем у штампање капиталних дела, развија услове стваралаштва и подржава ауторе.

– Издавач је тај који подржава и афирмише писце, и он је тај који тражи евентуалну помоћ од Министарства културе. Његов задатак је да води бригу о писцу и развија његове стваралачке могућности – објашњава Хамовић и истиче да писац не би требало да буде сам свој менаџер и да ту улогу треба да обавља професионална издавачка кућа.

Што се тиче искустава из региона, Хамовић каже да му је познато да у Словенији и Хрватској постоје одређени модели стипендирања писаца, али се у већини случајева примењује сличан модел који постоји и у Србији, а то је финансирање институција које побољшавају услове настанка и афирмације писане речи.

– Примера ради, у Румунији, Словачкој, Мађарској, Грчкој, Литванији и Француској постоје центри или институти за књигу који, обично, дају различите облике подршке за објављивање и промоцију публикација. Посебно су важна средства као подстицај за објављивање првог дела. Они се затим труде да систематски и плански подржавају књигу и аутора у земљи и иностранству. Понављам, ипак је издавач тај који је први у ланцу надлежности за бригу о стваралаштву писца. У свету постоје, поред издавача, и агенти и скаути који писца представљају, заступају његова ауторска права и преговарају са издавачким кућама – говори Хамовић, који је иначе и директор издавачке куће „Клио”.