Све ма­ње че­стит­ки „с ду­шом”

Пан­че­во – Де­да Мраз на сан­ка­ма ко­је ву­ку ир­ва­си, иди­лич­ни сне­жни пеј­за­жи, јел­ке под сне­гом, па­ху­љи­це, звон­чи­ћи, ма­ли­ша­ни ру­ме­них обра­за... као не­ка­да... шепурe се на нај­у­дар­ни­јем ме­сту Пан­че­ва, на де­лу тро­то­а­ра пре­ко пу­та Па­ла­те прав­де. Го­то­во над­ре­ал­на сце­на на те­зги ко­ја ни­је фен­си, од ме­та­ла са нај­лон­ским та­па­ци­рун­гом, од де­сет из­ју­тра до, ка­ко ка­же, дру­гог днев­ни­ка, ту је Ми­лан Шајн са су­пру­гом Ма­ри­јом. Још „над­ре­ал­ни­ја” је ро­ба ко­ју ну­де – но­во­го­ди­шње и бо­жић­не че­стит­ке, оне пра­ве, па­пир­не, ко­вер­ти­ра­не и „обич­не” са ко­јих вам на пр­сти­ма оста­је зве­зда­на пра­ши­на...

Про­да­вац с дру­ге стра­не са­мо што не за­дре­ма, али му не до­зво­ља­ва хлад­но­ћа. Вид­но не­рас­по­ло­жен за ве­ли­ку при­чу, на пи­та­ње ка­ко иде по­сао ка­же – „ни­ка­ко”, и це­ни да су му ово по­след­њи пра­зни­ци, да тр­гу­је овом се­зон­ском ро­бом – че­стит­ка­ма, укра­си­ма за јел­ку, ве­штач­ким сне­гом, бра­да­ма и но­се­ви­ма, цр­ве­ним ка­па­ма, ба­ло­ни­ма, пр­ска­ли­ца­ма, кон­фе­та­ма и оста­лим дран­гу­ли­ја­ма ко­је се тро­ше у „нај­лу­ђој но­ћи”. Не по­ма­же ни бо­га­та по­ну­да од бар пе­де­се­так пе­дант­но упа­ко­ва­них „ва­ри­ја­ци­ја на те­му”, ни ак­циј­ска це­на од 50 ди­на­ра за нај­јеф­ти­ни­је ко­ма­де, до оних лик­су­зних и нај­ску­пљих по це­ни од 200 ди­на­ра.

„Ви­ше не ва­жи ни оно да на­род не­ма па­ра. Јед­но­став­но, ин­те­ре­со­ва­ње је сла­бо, љу­ди са­мо про­ла­зе, али и тих ше­та­ча је ма­ло. Ов­де смо до мра­ка, аран­жи­ра­мо и па­ку­је­мо ро­бу већ не­де­љу да­на, а у ме­ђу­вре­ме­ну же­на и ја се­ди­мо. Они ма­ло­број­ни ко­ји раз­гле­да­ју на­мер­ни да не­што па­за­ре, ка­жу да је баш ле­по што не­ко још про­да­је че­стит­ке, а ра­ни­је, али то­ме има и де­це­ни­ја, днев­но их је ишло до 2.000 ко­ма­да. И кон­ку­рен­ци­ја је би­ла мно­го ве­ћа, а ова­квих те­зги на де­се­ти­не по гра­ду, на пи­ја­ци... Од све по­ну­де, са­да се је­ди­но рас­пи­ту­ју за пе­тар­де, ко­је ова­ко ни­је до­зво­ље­но про­да­ва­ти”, при­ча Ми­лан, ве­те­ран улич­не про­да­је опре­ме за пра­знич­на лу­до­ва­ња на стра­те­шкој по­зи­ци­ји, ко­јом се не­ка­да про­те­зао шпа­лир улич­не про­да­је но­во­го­ди­шњег ак­се­со­а­ра, на че­лу – упра­во са че­стит­ка­ма.

Ми­лан за све кри­ви мо­бил­не те­ле­фо­не, ко­ји су „пре­га­зи­ли” кла­сич­не че­стит­ке. До­да­је, по­сао је по­шао низ­бр­до, од ка­да се са „тих спра­ва” мо­дер­не тех­но­ло­ги­је мо­гу по­сла­ти нај­леп­ше же­ље сва­ке вр­сте, па се сла­же­мо да ће и овог де­цем­бра све да се за­вр­ши пре­ко те ко­ри­сне спра­ве или ра­чу­на­ра.

Осим што се ис­по­ру­чу­ју у је­ди­ни­ци вре­ме­на – од­мах, бла­го­да­ре­ћи но­вим тех­но­ло­ги­ја­ма, „ср­дач­не и нај­леп­ше же­ље” за благ­да­не, ви­ше се не мо­ра­ју ни сми­шља­ти, а нек­мо­ли пи­са­ти ру­ком. До­вољ­но је функ­ци­јом ко­пи–пејст иза­бра­ти не­што што је не­ко дру­ги већ сми­слио и кли­ком ис­по­ру­чи­ти вир­ту­ал­ну че­стит­ку чла­но­ви­ма ши­ре фа­ми­ли­је, при­ја­те­љи­ма, или кур­то­а­зно и про­то­ко­лар­но по­слов­ним са­рад­ни­ци­ма. Бр­же, јед­но­став­ни­је, али, ка­же Шајн, без ду­ше.

„Че­сти­ке ша­љем уну­ци­ма у ино­стран­ство и род­би­ни у дру­гим гра­до­ви­ма, ја сви­ма ша­љем, а ме­ни ни­ко. У ства­ри ша­љу по­ру­ке те­ле­фо­ном, али за ме­не то ни­је то. Ку­пим и не­ко­ли­ко за се­бе, па ста­вим ис­под јел­ке и на ко­мо­ду, а по­сле их чу­вам до на­ред­не Но­ве го­ди­не”, при­ча ста­ри­ја го­спо­ђа, ко­ја је па­за­ри­ла не­ко­ли­ко нај­лу­ку­зни­јих че­стит­ки, оних све­тлу­ца­вих с ко­вер­том.

Исти­не ра­ди, у не­ким град­ским књи­жа­ра­ма и на шал­те­ри­ма две по­слов­ни­це „По­шта Ср­би­је” у Пан­че­ву мо­гу се па­за­ри­ти че­стит­ке, али се и ту по­тра­жња мо­же пре­бро­ја­ти на пр­сте две ру­ке, док по­шта­ри „са те­ре­на” сведочe да пам­те вре­ме­на ка­да им је тор­ба „пу­ца­ла” од нај­леп­ших же­ља пи­са­них ру­ком. Са­да, ка­жу да се скроз за­ту­рио нај­леп­ши оби­чај уочи зим­ских пра­зни­ка, сла­ње ру­ком пи­са­них ле­пих же­ља, ко­је су раз­но­си­ли, па по­ред пла­вих ко­вер­ти, опо­ме­на за не­пла­ће­не и но­вих ра­чу­на, уру­чу­ју днев­но тек не­ко­ли­ко ко­вер­ти­ра­них че­стит­ки ко­је „има­ју ду­шу”.