Sve ma­nje če­stit­ki „s du­šom”

Pan­če­vo – De­da Mraz na san­ka­ma ko­je vu­ku ir­va­si, idi­lič­ni sne­žni pej­za­ži, jel­ke pod sne­gom, pa­hu­lji­ce, zvon­či­ći, ma­li­ša­ni ru­me­nih obra­za... kao ne­ka­da... šepure se na naj­u­dar­ni­jem me­stu Pan­če­va, na de­lu tro­to­a­ra pre­ko pu­ta Pa­la­te prav­de. Go­to­vo nad­re­al­na sce­na na te­zgi ko­ja ni­je fen­si, od me­ta­la sa naj­lon­skim ta­pa­ci­run­gom, od de­set iz­ju­tra do, ka­ko ka­že, dru­gog dnev­ni­ka, tu je Mi­lan Šajn sa su­pru­gom Ma­ri­jom. Još „nad­re­al­ni­ja” je ro­ba ko­ju nu­de – no­vo­go­di­šnje i bo­žić­ne če­stit­ke, one pra­ve, pa­pir­ne, ko­ver­ti­ra­ne i „obič­ne” sa ko­jih vam na pr­sti­ma osta­je zve­zda­na pra­ši­na...

Pro­da­vac s dru­ge stra­ne sa­mo što ne za­dre­ma, ali mu ne do­zvo­lja­va hlad­no­ća. Vid­no ne­ras­po­lo­žen za ve­li­ku pri­ču, na pi­ta­nje ka­ko ide po­sao ka­že – „ni­ka­ko”, i ce­ni da su mu ovo po­sled­nji pra­zni­ci, da tr­gu­je ovom se­zon­skom ro­bom – če­stit­ka­ma, ukra­si­ma za jel­ku, ve­štač­kim sne­gom, bra­da­ma i no­se­vi­ma, cr­ve­nim ka­pa­ma, ba­lo­ni­ma, pr­ska­li­ca­ma, kon­fe­ta­ma i osta­lim dran­gu­li­ja­ma ko­je se tro­še u „naj­lu­đoj no­ći”. Ne po­ma­že ni bo­ga­ta po­nu­da od bar pe­de­se­tak pe­dant­no upa­ko­va­nih „va­ri­ja­ci­ja na te­mu”, ni ak­cij­ska ce­na od 50 di­na­ra za naj­jef­ti­ni­je ko­ma­de, do onih lik­su­znih i naj­sku­pljih po ce­ni od 200 di­na­ra.

„Vi­še ne va­ži ni ono da na­rod ne­ma pa­ra. Jed­no­stav­no, in­te­re­so­va­nje je sla­bo, lju­di sa­mo pro­la­ze, ali i tih še­ta­ča je ma­lo. Ov­de smo do mra­ka, aran­ži­ra­mo i pa­ku­je­mo ro­bu već ne­de­lju da­na, a u me­đu­vre­me­nu že­na i ja se­di­mo. Oni ma­lo­broj­ni ko­ji raz­gle­da­ju na­mer­ni da ne­što pa­za­re, ka­žu da je baš le­po što ne­ko još pro­da­je če­stit­ke, a ra­ni­je, ali to­me ima i de­ce­ni­ja, dnev­no ih je išlo do 2.000 ko­ma­da. I kon­ku­ren­ci­ja je bi­la mno­go ve­ća, a ova­kvih te­zgi na de­se­ti­ne po gra­du, na pi­ja­ci... Od sve po­nu­de, sa­da se je­di­no ras­pi­tu­ju za pe­tar­de, ko­je ova­ko ni­je do­zvo­lje­no pro­da­va­ti”, pri­ča Mi­lan, ve­te­ran ulič­ne pro­da­je opre­me za pra­znič­na lu­do­va­nja na stra­te­škoj po­zi­ci­ji, ko­jom se ne­ka­da pro­te­zao špa­lir ulič­ne pro­da­je no­vo­go­di­šnjeg ak­se­so­a­ra, na če­lu – upra­vo sa če­stit­ka­ma.

Mi­lan za sve kri­vi mo­bil­ne te­le­fo­ne, ko­ji su „pre­ga­zi­li” kla­sič­ne če­stit­ke. Do­da­je, po­sao je po­šao niz­br­do, od ka­da se sa „tih spra­va” mo­der­ne teh­no­lo­gi­je mo­gu po­sla­ti naj­lep­še že­lje sva­ke vr­ste, pa se sla­že­mo da će i ovog de­cem­bra sve da se za­vr­ši pre­ko te ko­ri­sne spra­ve ili ra­ču­na­ra.

Osim što se is­po­ru­ču­ju u je­di­ni­ci vre­me­na – od­mah, bla­go­da­re­ći no­vim teh­no­lo­gi­ja­ma, „sr­dač­ne i naj­lep­še že­lje” za blag­da­ne, vi­še se ne mo­ra­ju ni smi­šlja­ti, a nek­mo­li pi­sa­ti ru­kom. Do­volj­no je funk­ci­jom ko­pi–pejst iza­bra­ti ne­što što je ne­ko dru­gi već smi­slio i kli­kom is­po­ru­či­ti vir­tu­al­nu če­stit­ku čla­no­vi­ma ši­re fa­mi­li­je, pri­ja­te­lji­ma, ili kur­to­a­zno i pro­to­ko­lar­no po­slov­nim sa­rad­ni­ci­ma. Br­že, jed­no­stav­ni­je, ali, ka­že Šajn, bez du­še.

„Če­sti­ke ša­ljem unu­ci­ma u ino­stran­stvo i rod­bi­ni u dru­gim gra­do­vi­ma, ja svi­ma ša­ljem, a me­ni ni­ko. U stva­ri ša­lju po­ru­ke te­le­fo­nom, ali za me­ne to ni­je to. Ku­pim i ne­ko­li­ko za se­be, pa sta­vim is­pod jel­ke i na ko­mo­du, a po­sle ih ču­vam do na­red­ne No­ve go­di­ne”, pri­ča sta­ri­ja go­spo­đa, ko­ja je pa­za­ri­la ne­ko­li­ko naj­lu­ku­zni­jih če­stit­ki, onih sve­tlu­ca­vih s ko­ver­tom.

Isti­ne ra­di, u ne­kim grad­skim knji­ža­ra­ma i na šal­te­ri­ma dve po­slov­ni­ce „Po­šta Sr­bi­je” u Pan­če­vu mo­gu se pa­za­ri­ti če­stit­ke, ali se i tu po­tra­žnja mo­že pre­bro­ja­ti na pr­ste dve ru­ke, dok po­šta­ri „sa te­re­na” svedoče da pam­te vre­me­na ka­da im je tor­ba „pu­ca­la” od naj­lep­ših že­lja pi­sa­nih ru­kom. Sa­da, ka­žu da se skroz za­tu­rio naj­lep­ši obi­čaj uoči zim­skih pra­zni­ka, sla­nje ru­kom pi­sa­nih le­pih že­lja, ko­je su raz­no­si­li, pa po­red pla­vih ko­ver­ti, opo­me­na za ne­pla­će­ne i no­vih ra­ču­na, uru­ču­ju dnev­no tek ne­ko­li­ko ko­ver­ti­ra­nih če­stit­ki ko­je „ima­ju du­šu”.