Проницљиви поглед на српску културу

Књижевна награда „Стеван Пешић” за 2025. годину уручена је јуче, 30. пут књижевнику Ђорђу Матићу за књигу „Спасени од бродолома: огледи о српској култури” (издавач „Орион арт букс”, Београд). Свечаност је уприличена у просторијама Културне станице Ковиљ, родном месту Стевана Пешића. Ову награду додељује Градска библиотека из Новог Сада и Савет Месне заједнице Ковиљ, у оквиру манифестације „Меморијал Стевана Пешића” и има за циљ афирмацију савремене домаће књижевности и подсећање на богато књижевно дело Стевана Пешића (1939–1994). Присутне су поздравили Александар Јокановић, директор Градске библиотеке Нови Сад, и Ђорђе Плавшић, координатор програма Културне станице Ковиљ, који су говорили о животу и литерарном делу Стевана Пешића.

Према мишљењу жирија, који је радио у саставу проф. др Владимир Гвозден (председник), др Зденка Валент Белић и Фрања Петриновић, књига Ђорђа Матића „Спасени од бродолома: огледи о српској култури” издваја се својом амбициозношћу, доследним приступом и промишљеним односом према културним и књижевним темама. Одлука је донета једногласно.

Упркос повишеној реторици о важности прошлости, многи значајни датуми за српску културу нису достојно обележени или пролазе сасвим непримећено. Полазећи од различитих округлих или симболичних годишњица, Матић се бави низом значајних стваралаца, а са Стеваном Пешићем дели особени поглед искоса, пречанску визуру, односно поглед читаоца, писца, али и грађанина који припада и општем и специфичном културном контексту. Тај проницљиви поглед је оно што „Спасене од бродолома” препоручује нашој читалачкој пажњи и критичким преиспитивањима.

– Размишљао сам какве су везе, ако икакве, између писца, по којем носи име ова награда, и мене. Књижевне, стилско-поетичке, сензибилитетске, биографске, личне, психолошке, карактерне, сваке друге. Рекло би се не многе. О путовањима и разлици у схватању и доживљавању путовања. Стеван Пешић путовао је из потребе, нужде, ауторске и људске. Као тридесетогодишњи емигрант, који је изгубио и домовину у ужем смислу, и отаџбину у ширем, своја кретања не могу одвојити од онога што Црњански зове „путнички бол”, од трауме измицања и путовања као губитка центра у себи, измештености и растакања идентитета па онда покушаја његовог поновног састављања – рекао је лауреат Ђорђе Матић и додао:

– Читати Лазу Костића из онакве даљине, као дављеник, као Робинсон, окружен странцима, а сам странац, онтолошки странац, то је тешко објаснити вама који сте на помен Лази гледали из непосредне близине. А кад сам почео писати о Лази Костићу и свим нашим дивовима књижевности, Духа, стваралаштва небеских висина а наспрам дубоке укорењености која је мени недостајала, до мере да сам, попут Црњанског, открио сам, сумњао да тих корена, мојих корена можда и нема. Пишући текстове који ће чинити ову књигу, схватио сам да су та сабраћа и моји књижевни, уметнички преци. Они су мој дом, они су дуго били мој једини дом. А сад видим да Итаке заиста има. Јер од данас је и Ковиљ макар на овај дан мој дом, духовни и материјални. Мени који дуго дома није имао.

Ђорђе Матић (Загреб, 1970) је песник, есејиста и књижевни критичар. Живео је у Италији и Холандији, где је дипломирао енглеску и италијанску књижевност. Живи у Поречу.

У програму су учествовала и деца из ОШ „Лаза Костић” из Ковиља.