Овде смо пронашли себе

Ако и ове године одеш до Светог Николе, сети ме се, порука је једног од многих чији је једини завичај Приштина, а Црква Светог Николе место у којем се скупило све што су од њега имали. На славу ове светиње, коју су приштински Срби, у првој половини 19. века, измолили од отоманских власти долазиле су на јучерашњи дан хиљаде људи. Поред студентских домова, некадашње продавнице „Палма”, Храма Христа Спаса који зараста у багремар, поред позоришта и Народног музеја пролазе бивши становници овог града да се за празник састану и да оживе његов изгубљени дух и сећање на прошли живот.

Само неколико, од двадесетак приштинских Срба који у свом граду стално живе, стигло је у своју цркву.

„Сламка живота је ова црква”, каже Ђурђа Дрвончић. Кроз њену породицу преломила се судбина Приштине. Готово да их није заобишло ниједно зло и ниједно добро у протеклих сто година. И још су ту.

Свештеник Станиша Арсић, посвећени и практични усамљеник, чека своје госте. Ове године у цркви му је било седам колача, и њему је крсна слава. Долазак у Приштину никада не пропушта Храна Перенић, он се – у складу са својим именом увек потруди и спреми богату трпезу и послужење.

Славске литургије у пустим градовима Косова и Метохије се увек разликују од осталих, јер се на њима не може зауставити жамор и звукови људи који се грле и љубе. Они се ту састају и та светиња сусрета мало коме смета.

„И на оваквом месту као што су Приштина, Јужна Митровица, Призрен, Ђаковица и Пећ, Вучитрн и Урошевац, и многи други градови где имамо наше храмове, имамо наше свештенство, али нажалост у тим градовима нема наших верника. Али и они који су силом прилика избегли, отишли са својих огњишта и својих домова они се враћају, враћају се управо у ове наше храмове, да би се овде подсетили ко су, шта су, јер ово је њихов дом, онај очев дом”, казао је митрополит рашко-призренски Теодосије у беседи.

Од бомбардовања 1999. године на овом малом острву слободе се увек примећивало ко недостаје, и видело се како напади, отмице, изолација, време, самоћа и тежак живот убијају становнике једног града. Када је у погрому 17. марта 2004. године све претворено у пепео, сагорео иконостас изузетне вредности, старе књиге и када је свештеник Мирослав Попадић једва преживео знало се да ово место не може бити уништено.

„Али оно што је једанпут посвећено Богу то припада Богу, а Бог не дозвољава да оно што је у његово име подигнуто и њему посвећено и светитељу који је угодио Господу, то место не може да замре и то место будући да је претворено у рушевине оно поново се обнавља, поново васкрсава”, казао је митрополит Теодосије у обраћању верницима.

Одмах по погрому приштински Срби и они интерно расељени по околини почели су да му долазе, а камење којим су гађали свештеника Мирослава Попадића ставили су у темеље храма чим је почела обнова.

Данијела Симоновић је из певачке групе „Косовке”, брине о традицији, распитује се како да оде на неку манифестацију посвећену славским колачима и за цркву у Приштини каже: „Ово је наша друга кућа. Ми смо овде пронашли себе.”

Слави је присуствовао велики број новинарских екипа, новоизабрани председник општине Грачаница Новак Живић, представници неких међународних мисија, а скуп је обезбеђивала косовска полиција.