Ovde smo pronašli sebe

Ako i ove godine odeš do Svetog Nikole, seti me se, poruka je jednog od mnogih čiji je jedini zavičaj Priština, a Crkva Svetog Nikole mesto u kojem se skupilo sve što su od njega imali. Na slavu ove svetinje, koju su prištinski Srbi, u prvoj polovini 19. veka, izmolili od otomanskih vlasti dolazile su na jučerašnji dan hiljade ljudi. Pored studentskih domova, nekadašnje prodavnice „Palma”, Hrama Hrista Spasa koji zarasta u bagremar, pored pozorišta i Narodnog muzeja prolaze bivši stanovnici ovog grada da se za praznik sastanu i da ožive njegov izgubljeni duh i sećanje na prošli život.

Samo nekoliko, od dvadesetak prištinskih Srba koji u svom gradu stalno žive, stiglo je u svoju crkvu.

„Slamka života je ova crkva”, kaže Đurđa Drvončić. Kroz njenu porodicu prelomila se sudbina Prištine. Gotovo da ih nije zaobišlo nijedno zlo i nijedno dobro u proteklih sto godina. I još su tu.

Sveštenik Staniša Arsić, posvećeni i praktični usamljenik, čeka svoje goste. Ove godine u crkvi mu je bilo sedam kolača, i njemu je krsna slava. Dolazak u Prištinu nikada ne propušta Hrana Perenić, on se – u skladu sa svojim imenom uvek potrudi i spremi bogatu trpezu i posluženje.

Slavske liturgije u pustim gradovima Kosova i Metohije se uvek razlikuju od ostalih, jer se na njima ne može zaustaviti žamor i zvukovi ljudi koji se grle i ljube. Oni se tu sastaju i ta svetinja susreta malo kome smeta.

„I na ovakvom mestu kao što su Priština, Južna Mitrovica, Prizren, Đakovica i Peć, Vučitrn i Uroševac, i mnogi drugi gradovi gde imamo naše hramove, imamo naše sveštenstvo, ali nažalost u tim gradovima nema naših vernika. Ali i oni koji su silom prilika izbegli, otišli sa svojih ognjišta i svojih domova oni se vraćaju, vraćaju se upravo u ove naše hramove, da bi se ovde podsetili ko su, šta su, jer ovo je njihov dom, onaj očev dom”, kazao je mitropolit raško-prizrenski Teodosije u besedi.

Od bombardovanja 1999. godine na ovom malom ostrvu slobode se uvek primećivalo ko nedostaje, i videlo se kako napadi, otmice, izolacija, vreme, samoća i težak život ubijaju stanovnike jednog grada. Kada je u pogromu 17. marta 2004. godine sve pretvoreno u pepeo, sagoreo ikonostas izuzetne vrednosti, stare knjige i kada je sveštenik Miroslav Popadić jedva preživeo znalo se da ovo mesto ne može biti uništeno.

„Ali ono što je jedanput posvećeno Bogu to pripada Bogu, a Bog ne dozvoljava da ono što je u njegovo ime podignuto i njemu posvećeno i svetitelju koji je ugodio Gospodu, to mesto ne može da zamre i to mesto budući da je pretvoreno u ruševine ono ponovo se obnavlja, ponovo vaskrsava”, kazao je mitropolit Teodosije u obraćanju vernicima.

Odmah po pogromu prištinski Srbi i oni interno raseljeni po okolini počeli su da mu dolaze, a kamenje kojim su gađali sveštenika Miroslava Popadića stavili su u temelje hrama čim je počela obnova.

Danijela Simonović je iz pevačke grupe „Kosovke”, brine o tradiciji, raspituje se kako da ode na neku manifestaciju posvećenu slavskim kolačima i za crkvu u Prištini kaže: „Ovo je naša druga kuća. Mi smo ovde pronašli sebe.”

Slavi je prisustvovao veliki broj novinarskih ekipa, novoizabrani predsednik opštine Gračanica Novak Živić, predstavnici nekih međunarodnih misija, a skup je obezbeđivala kosovska policija.