Регионална огледала наших бића

Радња представе „Podroom”, настале према тексту Армина Бехрема, у режији Ајле Бешић, одвија се у ноћном клубу, у околностима гласне електронске музике, мрака и дима који додатно муте већ замућену свест главних актера, загубљених у лавиринтима потраге за идентитетом. Исхак (Фарук Хајдаревић), Марија (Анастасија Дуњић), Коста (Дино Сарија) и Баја (Един Која Авдагић) граде ликове љубавних парова који пролазе кроз ломне кризе, трагања или лутања на пољу сексуалности, између хомосексуалне и хетеросексуалне привлачности. Промене у њиховим односима изазовно подстичу питања односа према слободи и потиснутим емоцијама, као и размишљања о суштини природе страха, али и љубави. Реч је о храброј и у том смислу вредној представи која се бави проблемима млађих људи у крхком добу самооткривања, и у том погледу иде дубоко и вишезначно у истраживање тема, уз повремену отрежњујућу комику, што је њена највећа вредност. Нарочито пажљиво и узбудљиво се гради атмосфера игре, поред хипнотичке, ритуалне техно музике, промишљено се користи и светло, односно особени плес светла и таме (композитор Мирза Рахмановић Индиго, сценографија Адиса Ватреш Селимовић). На идејном плану је занимљива и употреба титлова, који успостављају ироничан однос према радњи, између осталог, према религиозним питањима, односно ограничењима и предрасудама. На другој страни је, насупрот наведеним квалитетима, стил глуме, која је можда исувише отуђена, декламативна, игри фали више психолошке веродостојности која би нас интензивније увукла у колоплет снажних емоција ликова. Оне се снажно изливају из драмског ткива, док у извођењу немају довољну моћ.

Проблемима дубоких осећања, страхова и егзистенцијалних криза деликатно се бави и представа „Мајке”, у оквирима основног усмерења, а то је истраживање мајчинства, између потребе и отпора за њим, друштвених очекивања, односа између кћерки и мајки итд. (продукција „Ulysses”, Загреб). Реч је о ауторском пројекту редитељке Рајне Рац и колектива „Игралке”, који плени искреношћу и шармом; на плану садржаја је одређен документаризмом, а у погледу извођења истражује однос између драмске и физичке игре, речи и њиховог визуелног уобличења. У том смислу је, на пример, занимљиво решење амбивалентног коришћења војних шлемова као колевки за бебе, у сцени која рађање деце повезује са потребама националне безбедности, у друштву патријархалног насиља. У сценски текст су документаристички укључени аудио-снимци исповести жена које откривају различита болна искуства, од друштвених притисака за рађањем до постпорођајне депресије. На визуелном плану представа је постављена као својеврсни „музеј мајчинства”, позорница је одређена нежним розе нијансама и меканим текстилима који стварају осећај ушушканости (у мајчиној утроби). Игра четири глумице, Ане Марије Брђановић (Марина Дежељин), Ање Сабол, Сенди Сотлар (Клара Ковачић) и Ванде Велагић, одговарајуће је уклопљена у овај ружичасти простор који одише топлином. Снолика је и лирична, а повремено и брехтовски дистанцирана, имајући у виду да глумице разбијају илузију, излазе из улога и постављају питања о смислу постојања и ове представе.

Теме значења и функције позоришта битно покреће и представа „Пуцњи на Бродвеју”, постављена као позориште у позоришту, настала према познатом и успешном, истоименом филму Вудија Алена, у режији Ненада Витанова и извођењу Драмског театра из Скопља. Она доноси узбудљив и снажан спој бритког, луцидног хумора, препознатљивог за Алена, са трилерским заплетом, и инспиративним мислима на пољу естетичких расправа. Радња прати настајање представе у које се уплићу криминалци, што доводи до необичних, комички плодних судара светова уметника и гангстера. То, између осталог, изазива врло занимљиве расправе о слободи уметника, о границама морала и амбиције, али и о функцији позоришта, од пуке забаве до друштвено-политичког ангажмана и критике. Ансамбл наступа стилски уједначено и доследно, у оквирима благо театрализованог реализма који такође гради брехтовски одмак од радње. Игор Стојчевски игра протагонисту Дејвида, специфичних, вудиаленовских карактеристика, неуротичног, романтичног, амбициозног писца, постављеног у ситуацију одлуке о потписивању фаустовског споразума. Његовог Мефистофелеса, инкарнацију нечастивог, гангстера Чича, такође врло уверљиво и комички подстицајно, представља Сашо Тасевски. Визуелни аспекат представе је и овде врло брижљиво обликован, костим Елене Вангеловске је елегантан и гламурозан по потреби, сценографија Валентина Светозарева је раскошна, динамично се мења у складу са бројним променама простора радње и сцена позоришта у позоришту. А оне предано славе уметност театра, тог огледала наших бића, дивног и суровог у исто време.