Први серијски убица у Србији – баба Анујка

Баба Анујка, рођена као Ана де Пиштоња око 1837. године у румунском делу Баната, остала је упамћена као једна од најмрачнијих фигура криминалне историје Србије и ширег региона.

Сматра се првим серијским убицом у нашој земљи, а њен случај и данас изазива нелагоду, али и фасцинацију због споја интелигенције, хладнокрвности и друштвених околности које су јој омогућиле да деценијама измиче правди.

Анујка се током живота бавила надрилекарством и траварством. У патријархалном и слабо образованом друштву с краја 19. и почетка 20. века, жене попут ње имале су посебну улогу – биле су чувари „тајних знања”, биљака и напитака. Управо је тај положај баба Анујка вешто искористила – под маском народне исцелитељке, почела је да прави отровне мешавине које је називала „чаробним водама” или „лековима за проблеме”.

Њене муштерије биле су углавном жене из села у Банату, често несрећне у браковима, изложене насиљу, сиромаштву или преварама. Реч је о периоду када су бракови били уговарани, а жене, још као девојчице, улазиле су у такве емотивне односе. Анујка им је нудила „решења” за брачне проблеме и „слободу” јер развод брака није долазио у обзир – напитке чији је циљ наводно био да „ослабе” или „смире” мужеве. Међутим, то су били смртоносни отрови, најчешће на бази арсена. Историјски подаци показују да је Анујка прецизно дозирала отров према телесној тежини жртве, што указује на озбиљно знање и искуство.

Процене о броју њених жртава варирају. Званично јој је доказана одговорност за неколико убистава, али се у народу и каснијим истраживањима помиње да је отровала између 50 и 150 људи. Њена „каријера” трајала је више од 20 година, а сумње су расле тек када је број изненадних смрти у околним селима постао превелик да би се игнорисао.

Хапшење баба Анујке је уследило 1928. године, када је једна од муштерија признала да је отров купила од ње. Суђење је привукло огромну пажњу јавности. Баба Анујка је тада имала више од 90 година, али је била изузетно прибрана, луцидна и без видљивог кајања. На суду је деловала хладно и равнодушно, што је додатно појачало страх и згражавање јавности. О случају врачаре Анујке тих година писала је „Политика”, а током њеног саслушања, према изворима доступним у нашој архиви, Анујка је говорила: „Ја сам давала људима само бајану воду, чудотворни лек против сваке болести. Она лечи и тело и дух. Може човека да отклони од рђавих навика, од дувана, пића и кретања”.

Пре скоро једног века у нашем листу објашњено је на који начин је „банатска тровачица” правила свој напитак. Новинари су навели да је начин тровања био веома једноставан – „Први пут је врачарина течност давана кришом, у пићу или јелу, а затим када би се човек већ разболео и у грозници тражио воду, укућани су му у воду сипали Анујкину течност од које се умире.”

Осуђена је на 15 година затвора, али је због старости и лошег здравља пуштена након осам година. Умрла је убрзо након изласка на слободу, готово заборављена, али не и опроштена.

Осуђена је на 15 година затвора, али је због старости и лошег здравља пуштена након осам година. Тада је „Политика” писала да ни после издржане робије она није признала да је давала отров „банатским снашама” и да је казну „за инат издржала”. Баба Анујка умрла је убрзо након изласка на слободу, 1. септембра 1938. године, наведено је у архивским списима.

Опасан отров

Арсеник је хемијски елемент, металоид, природно присутан у земљишту и води, познат по својој токсичности. Неоргански облици могу изазвати озбиљне здравствене проблеме, док су органски облици, присутни у морској храни, мање опасни.

У природи се јавља у виду минера односно сулфида и често контаминира подземне воде, а у индустрији има широку примену. Познат је и као веома опасан отров који, у зависности од дозе и времена конзумације, може изазвати акутно и хронично тровање, најчешће са смртним исходом. Светска здравствена организација сврстава арсен у факторе који значајно угрожавају здравље становништва, а контаминацију воде арсеном међу значајне проблеме данашњице. Сматра се да је у свету данас више од 300 милиона људи изложено повећаним концентрацијама арсена преко воде за пиће, објашњавају из Удружења токсиколога Србије. Већина једињења неорганског и органског арсена је без мириса и специфичног укуса, због чега се не може приметити у храни, пићу или ваздуху.