ПАТРИОТСКА БЕРЗА

Председник Тадић је најавио кризу у Србији. Она је хипотетичка, али и реална чим је шеф државе тако драматично наговестио могући посткосовски расплет.

Такав политички осврт донекле сведочи како смо распети између оптимистичког дипломатског елана и суморне реалности. И то без добрих оријентира који би нам показали чему се приклонити.

Иначе се Балкан поново враћа својим лошим и неизбежним навикама, а то ће рећи у кризу, иако из претходне још није ни изашао како ваља. Или није изашао никако, јер је тако несрећно пројектован.

Криза на крају године имаће неколико недокучивих особености. Мораће истовремено да је заустављају и подстичу они који су је и довели до врхунца. Највећа сила на свету ће морати да се избори са апсурдном логиком своје спољне политике. Вашингтон неће одустати од независног Косова, али неће се ни трудити да разуме последице своје надмоћне тврдоглавости. То би могло поново, и то више пута да разара Балкан, већ исцрпљен од етничких сукоба. И да коначно умори господаре кризе, немоћне да реше квадратуру мржње у надметању за животни простор.

То одустајање их не би амнестирало, мада њих то претерано не брине. Не би им било први пут. Занимљивих и опасних егзотичних места је много више него што они имају времeна, нешто се мора решити на брзину. Та "олако обећана брзина", по ко зна који пут у случају Косова, оставља нам последње тромесечје у години пуно реалне стрепње.

Пројекција најгорег расплета је напросто застрашујућа. У томе нема много наде да би "контролори кризе" имали довољно времена и снагe да сачувају неку илузију о стабилности. Могуће је дакле, да нека пародија косовске државе већ у првим сатима сумњивог постојања, буде простор тешке имплозије сваковрсног насиља.

Унутар покрајине нема реалне политичке снаге која би могла да рационализује еуфорични милитаризам. Напротив, сви албански лидери су буквално дошли из шуме и вишегодишњег герилског егзила, или из легионарских похода у грађанском рату. Њихово искуство казује да се насиље исплати као и сваки добар политички модел. Насиље им је донело све, зашто мењати тактику и тим који добија!

Али, у чему се састоји ризик од дивљих инцидената, ако ће Албанци ипак добити оно што желе? Можда је кључ у северном делу Косова и Косовске Митровице, коју ће милитанти (наоружани, спремни и увежбани) пожелети да контролишу већ у првим часовима "независности". Та идеја је већ у оптицају, али њено остварење није реално без аналогног "третмана" осталих српских енклава. И, наравно, без покушаја да се "хистерија самосталности" пренесе на југ Србије.

Југ Србије јесте наша ствар, али Косово ће и у експанзији антисрпског насиља остати изван домета оперативне политике српске државе. То значи да наша припрема за најосетљивије тренутке новије српске историје прилично касни. Можда коначно. Нема знакова да имамо стратегију за најгори расплет, осим прилично нејасног (и нетачног) образложења министра Самарџића. А он каже да у случају самопроглашења независног Косова, уз признање неких земаља "не би било мира". Он је рекао да "Србија не само да то неће признати, него ће све учинити да се такви кораци казне и врате назад у нормалу".

Тешко је разумети шта је господин министар овде желео да каже. Рецимо да знамо ко ће угрозити мир, мада је Самарџић то мало другачије објаснио, али како остварити "кажњавање таквих корака" и њихово враћање у нормалу! Да ли је ово сада и ових година нормала из које ће бити искорачено крајем децембра? Како ће Србија, ако Самарџић говори у име њених власти, казнити оне који ће признати независност Косова?

Морамо стрепети за безбедносни статус Срба у Косовској Митровици и другим енклавама после врелих експресија виђеног члана српске владе. Дакле, ако почне оно најгоре, хоће ли Срби из покрајине чекати Самарџића да строго казни насилнике? Или је решење за ту очекивану етапу кризе ипак снажна координација са снагама Кфора, без којих нема реалне заштите за Србе. Зар министар уместо запаљивих и непродуктивних митинговања нема више времена за тегобне али неизбежне координативне послове. Само то је живот и брига за њега, све остало су вруће пароле које у разорном хаосу остају похабани сведоци стерилне политичке бизарности.

Осим... Осим ако неко већ није размишљао о крајњем средству државе у заштити територије. Наравно да би војни модел, само петнаестак година пре могао да буде одговор легитимне државе. Председник Тадић очито није мислио на такав корак кад је говорио о могућем расплету кризе. Он је оружану интервенцију искључио, као "корак који нас води у историјски пораз!"

Бавећи се косовском кризом, многе српске странке више брину о свом надрипатриотском рејтингу него о стварности. Од српске политичке елите се може очекивати бар нешто више разума, него што га имају други, моћнији чиниоци ове драме. Ред је да учине све како би сваки расплет преживели Србија и Срби на Косову. Пре неких осам година, један несрећни српски војсковођа је у јаком надахнућу казао: "Наши животи без Косова немају значаја!"