Кладионице наше младости

Свака генерација доноси са собом "игре" и идеале који јој помажу да лакше усмери устрептали дух у себи и упути га одређеним путевима. После Другог светског рата егзистенцијализам је био планетарни хит, па и код нас, нарочито стога што је једно време био сумњив и забрањен. Кад је Сартр, ако се не варамо, крајем педесетих година стигао у Београд да види "југословенско чудо", био је то знак за младе да слободније потраже и искажу своје "путеве слободе", како иначе гласи и наслов једног његовог романа. Нико тада није био "ин" ако уз црну кошуљу није обавезно, и то видљиво, под мишком носио неку његову или Камијеву књигу. Наравно да су се у аулама факултета спорили ко је од њих у праву у чувеној полемици из педесетих година о дозвољеним средствима у остварењу неког циља, кад је Сартр био "тврди" марксиста, боље речено стаљиниста, јер је у име виших циљева оправдавао Стаљинове методе, а Ками био одбачен од својих дојучерашњих другова због идеја које је заговарао у "Побуњеном човеку".

После Стаљинове интервенције у Мађарској Сартр је написао покајнички текст "Стаљинова авет", закључујући кандидовски да је најбоље обрађивати своју "башту".

И даље је био популаран, а млади су га обожавали, иако се велики број њих приклонио Камију, који је после преране трагичне смрти постао, како се то данас каже, икона нове генерације, остајући то задуго. Можда се многи неће сложити, али дух побуне, који је он афирмисао, постао је масовна појава следеће генерације, популарно назване "деца цвећа".

 "Битлси", "Ролингстонси", Боб Дилен били су њихове звезде водиље. Искрено су веровали да се њиховим песмама, уз планетарна окупљања, може променити свет њихових очева, нарочито америчких који су тада водили срамни рат у Вијетнаму. И њих је, као Александра Македонског, мамио исток и Индија, где се прокламована побуна и измена неправедног света најчешће завршавала у првој пушионици хашиша. Али, имала је та побуна друге изгубљене генерације (прва је била она из тридесетих година, са Хемингвејем и Френсисом Скотом Фицџералдом на челу) и своје добре стране. Не само зато што су сви ти млади имали и литерарног лучоношу, немачког писца Хермана Хесеа, чији је "Степски вук" постао њихова Библија, већ и стога што је свет тада први пут схватио коју снагу са собом носи несхваћена и побуњена младост.

Наравно, нико у тим годинама није могао ни претпоставити по којим ће све шавовима пуцати општесветска заједница младих. Догодило се оно што је мало ко очекивао – поделила се на оне који су јој и даље остали верни, живећи у малим комунама, као на шпанском острву Ибица, и на оне који ће много боље него своји некад презрени очеви уређивати свет новим ратовима (један од њих је и Бил Клинтон).

Свет је пукао по свим шавовима, а идеали су постали презрена ствар (највећим делом и због онога што се збивало у Совјетском Савезу). Некадашње интелектуалне "кладионице" идеала заменила је буквална стварност, у којој се треба на сваки начин што пре, не бирајући средства (опет смо дошли до циљева и средстава), домоћи новца, и само новца, преваром, коцком, која се обавља под популарним називом – кладионице. Тако је и Београд постао једна велика кладионица; пред њима све нестаје, ма колико било вредно, и постаје обична ствар за употребу. Млади тамо залазе да окушају срећу, а они старији да "убију" време. Све друго је постало мање важно. Американци и не слуте да је свет пре њихових нових најављених ратова постао глобалан. Цео тај свет ускоро ће обједињавати једна велика кладионица! Кладионица нове младости. Идеали су презрени и о њима чак нико више и не говори.