О дигиталном асистенту и о чудима исцељења у манастиру Тумане

Занимљиво је како се појединци, који себе сматрају „наочитим” и „првенства разних достојним” члановима Цркве, не остављајући, ваљда, као велики инквизитор, Ономе, који је истинска глава Цркве, право да се „меша” у њихове поступке, ових дана и месеци баве темом навигације, генерисане уз помоћ програма ВИ, на једном манастирском сајту. Заправо се баве празним расправама на тему хоће ли један мали дигитални асистент, који је готово представљен као претеча антихриста, а заправо је обичан софтвер који служи лакшем сналажењу међу информацијама, саблазнити веру. 
Зашто је тај софтвер проблем? 
Зато што реално није проблем, али је, ето, послужио за скретање пажње са реалних проблема. 
Док се воде стварне борбе и цео свет се налази у озбиљном превирању, док људи траже истинске вредности уморни од константног информативног бомбардовања новим идеологијама и промоцијом ишчашених „вредности”, док трагају за правдом, истином, исцељењем душе и тела, молитвом, речима утехе и љубави, дотле охоли појединци жмуре на сву ту реалност и представљају аудиторијуму како ће нас вештачка интелигенција у виду сићушног дигиталног асистента поробити.

Не плаше се да ће људе отерати од Цркве као лађе спасења својим елитистичким, надменим ставом, не броје животе који су уништени или се уништавају у обрачунима високих сујета, не питају се како да сачувамо природу која је дар од Бога и тело човечанства и без које нема здравља ни живота. Не питају ни како би Христос, глава Цркве, одговорио свима онима који са вером траже одговор на своју муку и патњу. Непријатељ се измишља, ствара у свести и војске мрака га одмах оглашавају на сва звона – прво су то били неистомишљеници, па представници других цркава, па извесни плаћеници, прозападни кругови, па сад, у недостатку маште, а гоњени завишћу и манијом, биће то и братство једног од најпосећенијих наших манастира. Док је истинско зло власт човека над човеком, смрт, болест, грех и све аномалије овог пролазног постојања, изгледа да је много лакше створити непријатеља по мери – фиктивног, или од стварног начинити фиктивног и трошити време на бесциљну борбу са њим. 
Иако наша вера јасно и кроз Свето писмо и Свето предање и целом својом историјом сведочи да је идолопоклонство озбиљан промашај, најопакији вид власти човека над човеком, дотле многи од себе праве идоле, противно Писму и Цркви, а хуле на светитеље који су љубављу и скромношћу пробдели живот и које Бог прослави и даде за утеху људима.

Док монаси позивају на литургију и на молитву и стављају испред себе светитеље Цркве као заједнице, дотле они којима то смета сликају само себе, правећи идоле од себе, хвалећи се таштином и празним речима, некаквим силним знањима, која само надимају, а од којих реалну корист немају ни они који проповедају та знања, а ни народ који очекује утеху. Нека свако веран просуди где осећа веру, смирење, утеху и заједницу, а где постаје роб туђој, земаљској таштини и превари. Посматрајући дешавања у нашем народу, који не само што пати од унутрашњих невоља, већ је смућен и малигним утицајем глобалних трендова као што су конзумеризам, отуђење, разни видови савремене идолатрије, разумно је да увидимо да је гостољубље манастира, отвореност његова за све и свакога један од ретких дарова који православне земље имају. Колико и како тај дар, један од највећих, свака манастирска обитељ остварује, колико се труди, остаје да се просуди кроз искуство.

Извесно је да људи не хрле тек тако тамо где се не осећају добродошлим. Гостољубље манастира Тумане не сведочи виртуелни свет већ је то искуство реалности – реалног живота, појединаца (од којих неки и не умеју да користе интернет), преносећи једни другима утиске, враћајући се, некад са захвалношћу, некад опет с неком потребом, изнова и изнова у манастир. Људи иду тамо где осећају поверење, прихваћеност, срдачност, утеху, где се осећају добродошли. Сви су свештенослужитељи призвани да брину, попут апостола, о живим душама, но, нажалост, не би се стекао утисак да у много већим, горостасним, мермерним храмовима има било кога да сачека верне, да прозбори коју реч с њима или им пружи мрву гостопримства. Христове речи су довољан и јасан критеријум за деловање: „Јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме. Наг бејах и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми… Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Мт 25, 35-40) 
Манастирске капије Тумана су отворене даноноћно… Има неких делова наше земље где се манастири, нажалост, можда по некој невољној заповести, затварају већ око пет часова по подне, па и раније… Критичари који желе да виде и разгласе лош глас, а који се сами баве јаловим расправама попут овог детаља на манастирском сајту, очито не желе да виде и процват овог дела источне Србије, која је деценијама у демографским проблемима, а која је неоспорно живнула услед гостољубља и развоја туманске светиње. Ову разлику може да посведочи сваки житељ или гост наше земље који је овим источним крајевима прошао пре деценију и сада. 
А онима који се боје да се неко не излечи у манастиру (или гдегод друго – сва је земља Господња), кажемо нек отворе Нови завет. Исцељење је увек дар Божији у синергији, садејству с вољом човековом. Не бива по вољи само једнога, не бива по некој датости, правилу, логици... Не знамо још одговоре на сва питања, не знамо исходе наших бивствовања и целокупне историје – чекамо, како Символ вере каже. Ниједно исцељење сада и овде није још коначно јер још смрт није искорењена. Но, можемо рећи да је свако исцељење икона и предукус будуће победе живота над смрћу и грехом. Истовремено, лечење је опет поука – поука да је заједница начин живота и баш зато исцељење вазда долази кроз другога човека – лекара, светитеља, литургију, кроз заједницу – живу заједницу верних. Оно не долази од самог контакта с неким материјалним елементом, већ од вере и поверења у ту другу личност – у светога, у лекара који је године труда уложио у знање и помагање другима, у ближњег који се моли за нас. „По вери вашој нека вам буде” (Мт 9,29), рече Христос. Не судимо о вери других, не исмевајмо је јер само Дух Божији зна шта је у човеку. Нико у дугој историји светих отаца никада није раздвајао веру од знања, нити супротстављао медицину и веру. Свети оци су били колекционари свих знања, ерудите свога времена, о чему говоре бројна сачувана дела.

Ми смо данас расцепкали човека, поделили све на ситне гране, а целину заборавили. Биће света постоји као целина, као једно. Различитости у њему су уједињене и прожимају се – баш као што апостол Павле каже да смо сви једно тело Христово. У томе Телу разни су дарови и разне службе и оно што је заједничко свима јесте узајамно служење и допуњавање. Ниједан дар није по себи довољан – и лекар и свештеник имају своју улогу. Ако нисмо случајно настали, сплетом безузрочних космичких фузија и фисија, већ верујемо у то да смо бића са смислом, циљем и задатком, онда не можемо Творца искључити из нашег делања. Дух је ту и да надахне свештеника, али и да надахњује научника. Реалност се не дели на сакралну и профану, како то неки погрешни неправославни религијски дуализам пропагира. Реалност је једна, сва од Бога створена и призвана да цела буде света, да читава васкрсне, да се читава исцели, да се у свакоме њеном делу прослави Творац и заблиста човек као њен домаћин и чувар. Свет није роба, а ни тело није потрошни материјал – не знате ли да је ваше тело храм Духа Светог који је у вама (1Кор 6,19-20).

Када научимо као цивилизација да не израбљујемо природу и тело за сопствена егоистична хтења, преко мере и потребе, кад научимо да чувамо оно што нам је дато, кад схватимо да то није дато зарад власти и егоизма него зарад љубави и заједнице, онда ће и болестима бити теже да нас савладају. Кад научимо да прихватимо да постоји непознато, да је много више тога непознатог него јасног и познатог, онда се нећемо чудити исцељењима у манастирима, већ ћемо с благодарношћу прихватити један од најлепших дарова – победу и предукус живота. Нећемо бројати колико је динара оставио или није, јер је то небитно – радоваћемо се јер је жив, јер постоји, јер му је живот, који се никаквим новцем не може купити, дат. Скоро сви манастири у дугој нашој традицији имају и ову историју чуда исцељења и лековитих плодова (грожђа, јабука, разних мелема...) и нејасно је зашто само чуда у Туману сметају извесним круговима.

*Филолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа