Тур­ска се при­пре­ма да усво­ји но­ви устав

Устав­на ко­ми­си­ја ко­ју је осно­ва­ла вла­да­ју­ћа Пар­ти­ја прав­де и раз­во­ја уско­ро ће под­не­ти на­црт но­вог уста­ва ко­ји се при­пре­ма већ ду­же вре­ме. Ве­ћи­на стра­на­ка на­чел­но по­др­жа­ва ту ини­ци­ја­ти­ву, али во­де­ће опо­зи­ци­о­не пар­ти­је ин­си­сти­ра­ју да се про­ме­ни си­стем вла­да­ви­не, од­но­сно да се по­нов­но вра­ти пар­ла­мен­тар­на де­мо­кра­ти­ја у ко­јој су пре­ми­јер и чла­но­ви вла­де во­ди­ли глав­ну реч док је пред­сед­ник зе­мље био са­мо по­лу­про­це­ду­рал­на фи­гу­ра. Та­ко је би­ло све док Ре­џеп Та­јип Ер­до­ган ни­је за­сео у ту фо­те­љу 2017. го­ди­не.

„Но­ви устав тре­ба усво­ји­ти за но­ви век Тур­ске. Вре­ме је пре­га­зи­ло са­да­шњи устав ко­ји је усво­јен по­сле вој­ног уда­ра ге­не­ра­ла 1982. го­ди­не. То је био мрач­ни пе­ри­од. Зе­мљи је по­тре­бан но­ви устав­ни по­ре­дак ко­ји ће се за­сни­ва­ти на људ­ском до­сто­јан­ству и ви­со­ком сте­пе­ну де­мо­кра­ти­је, ко­ји ће га­ран­то­ва­ти вла­да­ви­ну пра­ва”, об­ја­шња­ва­ју у вла­да­ју­ћој стран­ци.

На ре­фе­рен­ду­му ко­ји је одр­жан 2017. го­ди­не, на ини­ци­ја­ти­ву вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је, те­сном ве­ћи­ном усво­јен је устав­ни аманд­ман на осно­ву ко­га је пр­ви пут уве­ден пред­сед­нич­ки си­стем вла­да­ви­не, по ко­ме шеф др­жа­ве др­жи све по­лу­ге вла­сти у сво­јим ру­ка­ма: он рас­пи­су­је из­бо­ре, име­ну­је ми­ни­стре, уки­ну­то је ме­сто пре­ми­је­ра. Пре­ма са­да ва­же­ћем уста­ву, шеф др­жа­ве мо­же да има нај­ви­ше два пе­то­го­ди­шња ман­да­та. Пред­сед­ни­ку Ер­до­га­ну по­след­њи ис­ти­че сре­ди­ном 2028. го­ди­не.

У опо­зи­ци­ји твр­де да Ер­до­ган за­пра­во же­ли да про­ме­ни устав ка­ко би се­би отво­рио прав­ну мо­гућ­ност да и да­ље оста­не у фо­те­љи пред­сед­ни­ка др­жа­ве јер ина­че за­што је че­као че­ти­ри де­це­ни­је да би тек са­да схва­тио да је „устав за­ста­рео”. Он то де­ман­ту­је ма­да ње­го­ви ко­а­ли­ци­о­ни парт­не­ри у вла­ди отво­ре­но за­го­ва­ра­ју иде­ју да он и да­ље тре­ба да бу­де пред­сед­ник Тур­ске. 

„Ми же­ли­мо да Ер­до­ган по­но­во бу­де иза­бран за ше­фа др­жа­ве. То је за Тур­ску би­ло пра­во ре­ше­ње”, ка­же Де­влет Бах­че­ли, ли­дер Пар­ти­је на­ци­о­на­ли­стич­ког по­кре­та (МХП), ко­ја је го­ди­на­ма у ко­а­ли­ци­ји са Ер­до­га­но­вом АКП. „То је при­ро­дан и ис­пра­ван про­цес по­што се Ер­до­ган успе­шно бо­ри про­тив те­ро­ри­зма и за ре­ша­ва­ње еко­ном­ских про­бле­ма зе­мље, ис­ти­че Бах­че­ли ко­ји са ше­фом др­жа­ве го­ди­на­ма има бли­ске, упу­ће­ни­ји твр­де и при­ја­тељ­ске од­но­се.

Вла­да са­да по­ку­ша­ва да „за­ко­па рат­не се­ки­ре” са Рад­нич­ком пар­ти­јом Кур­ди­ста­на (ПКК) ко­ја је због те­ро­ри­зма де­це­ни­ја­ма за­бра­ње­на. Ка­ко твр­де у опо­зи­ци­ји, раз­лог је при­до­би­ја­ње гла­со­ва ви­ше од де­сет ми­ли­о­на при­пад­ни­ка тог на­ро­да ко­ји жи­ве у Тур­ској, на ре­фе­рен­ду­му о но­вом уста­ву. По­ли­тич­ка по­га­ђа­ња су у то­ку и рас­плет би мо­гао уско­ро да се оче­ку­је, по­што су пр­ви пут отво­ре­ни пре­го­во­ри са не­ка­да­шњим ли­де­ром „курд­ских те­ро­ри­ста” Аб­ду­ла­хом Оџа­ла­ном ко­ји је пре два­де­сет пет го­ди­на осу­ђен на до­жи­вот­ну ро­би­ју. Он је не­дав­но из за­тво­ра по­звао сво­је след­бе­ни­ке да од­ло­же пу­шке и да се укљу­че у нор­мал­ни жи­вот зе­мље. Пре­ма са­зна­њи­ма ло­кал­них ме­ди­ја, Оџа­лан би мо­гао да бу­де и по­ми­ло­ван, што је до ско­ро би­ло не­за­ми­сли­во јер вла­да­ју­ћа пар­ти­ја ни­је хте­ла, ка­ко се че­сто ис­ти­ца­ло, да „пре­го­ва­ра са те­ро­ри­сти­ма”.

Пред­сед­ник Ер­до­ган об­ја­шња­ва да се устав не ме­ња због ње­га не­го због раз­во­ја де­мо­кра­ти­је у зе­мљи. „Ми ће­мо гра­ди­ти но­ви Ис­тан­бул, ми ће­мо гра­ди­ти но­ву Тур­ску... За­јед­но ће­мо по­сти­ћи но­ве ре­зул­та­те”, об­ја­шња­ва он.

Ер­до­ган је већ оста­вио ду­бок траг у са­вре­ме­ној исто­ри­ји зе­мље све­јед­но што му јед­ни апла­у­ди­ра­ју, а дру­ги зви­жде за­ви­сно од то­га ко где сто­ји на по­ли­тич­кој ма­пи зе­мље. На вла­сти је од 2002. го­ди­не: три пу­та је био пре­ми­јер, а са­да му ис­ти­че дру­ги, и по ва­же­ћем уста­ву, по­след­њи ман­дат ше­фа др­жа­ве. По­ли­тич­ку ка­ри­је­ру је за­по­чео сре­ди­ном де­ве­де­се­тих го­ди­на као нај­мла­ђи гра­до­на­чел­ник 15-ми­ли­он­ског Ис­тан­бу­ла. Иако је за­га­зио у осму де­це­ни­ју жи­во­та још не по­ка­зу­је спрем­ност да се по­ву­че са по­ли­тич­ке сце­не зе­мље, на­про­тив јед­ном при­ли­ком је из­ја­вио да је „играч на ду­ге ста­зе”.