Брига о животу

Да је српска медицина одувек ишла у корак са светом, па чак и у  тешком периоду турског ропства, показују прворазредна открића у манастиру Светог Георгија у Дабру код Прибоја. Археолози су 2002. године у овој светињи у слоју гара и паљевине пронашли медицинске инструменте: оквири за наочаре (помоћна оптичка средства), циркле, скалпели, ножеви и инструмент за вађење пројектила из тела, откривен још само на неколико места у Европи.

За ово прворазредно откриће Драгиша Милосављевић, један од чланова екипе која ради на обнови овог манастира, тада је рекао: "Можемо само претпоставити шта се догодило са скромном болничком зградом, као и са другим грађевинама у манастирском комплексу. У потрази за драгоценостима и новцем рушитељи се нису обазирали на опрему и поједине инструменте који су морали стајати на једном месту или на полицама."

Ово откриће упућује на закључак да је у средњовековној Србији било болница при сваком већем манастиру. У историјским списима остало је сачувано да су болнице осим светог Саве оснивали Стефан III Урош Немањић у Дечанима између 1327. и 1335, цар Душан у манастиру Свети архангели код Призрена 1342. године и Котору 1350. године кнез Лазар у Раваници 1381. године, а деспот Стефан Лазаревић у Београду око 1390. године.

Српски средњовековни владари оснивали су болнице и ван граница Србије. Тако је краљ Милутин оформио две болнице, у Цариграду 1308. и у Јерусалиму 1315. године.
У раду  "Српска медицина у средњем веку" објављеном у "Тимочком медицинском гласнику" из 2004. Анка Лаловић, виши кустос Народног музеја у Зајечару, пише:

"Српске болнице биле су осниване и организоване по угледу на византијске, што је најочигледније у дечанској болници која је имала специјалистичка одељења слична одељењима у болници Пантократоровог манастира у Цариграду и то: "за лечење оних који страдају од рана или повреда", "за оне који нису могли слободно дисати ради љутине која долази изнутра", "за лечење оних који су се сасвим савили и нису могли ништа радити",  "за болне од свете болести – епилепсије", "за болести очију".

Анка Лаловић наводи да је српска средњовековна медицина по свом учењу била европска медицина и да се није се разликовала од италијанске и француске медицине, осим у једном. Код нас у то време није било медицинских школа као у Салерну и Монпељеу. Медицински приручници тог времена из којих се учило били су састављани од списа античке и арапске медицине, које су избегавале хируршке интервенције и патолошка стања у организму тумачиле као поремећаје настале у равнотежи сокова.

Први српски лекари били су такозвани лекари емпирици, који су имали искуство у лечењу разних болести. Иако су владари тадашње Србије практиковали да позивају школоване лекаре из Грчке и Италије историјски извори су сачували имена двојице првих лекара: Првослав (1281) и Менча Баранин (1330).

Врхунац свог успона српска медицина доживљава током 14. и 15. века. У то време су већ постојале не само манастирске већ и градске болнице, али и апотеке. Доношени су и први прописи из комуналне хигијене, а оснивани су и карантини за сузбијање заразних болести и установе за заштиту лепрозних болесника.

Најстарија апотека на овим просторима основана је у Котору 1326. године, а лекови су тада стизали из Венеције. Тадашњи лекари грађу за познавање фармакопеје су налазили  у преводима европске средњовековне медицине, од којих је најкомплетнији чувени Хиландарски медицински кодекс No 512 са описом 145 лекова. Већина тадашњих лекова била је биљног порекла, осим неколико за које су коришћени минерали. Лекови су справљани у сложеном саставу у којем је често било и по 60 састојака. О леку се у кодексу даје прво његово име, затим састав, начин добијања, а највећи део текста садржи упутство за лечење појединих болести.