Само да рата не буде

Да ли се политички екстремизам и насиље у савременој Холандији могу поредити са ситуацијом пре рата у Југославији и Босни и Херцеговини? Многи ће на ово питање негирајуће одмахнути главом, међутим, холандски документарац „Домаћи терен” („Home Game”), приказан недавно на 21. Филмском фестивалу „Слободна зона” у Београду, гледаоце тера на мало подробније размишљање.

Ауторка филма Лидија Зеловић (1970), одрасла је у Сарајеву, где су је 1992. године захватиле страхоте рата. Као и многи њени суграђани, избегла је, једно време је боравила у Београду, а од 1993. живи и ради у Холандији. Магистрирала је филмске и телевизијске науке на Универзитету у Амстердаму, где је годинама предавала писање сценарија и истраживачке методе за документарни филм. Добитница је више награда и признања.

Не одваја се од камере, па је тако временом настала богата архива породичних, али и снимака актуелног окружења. У филму „Домаћи терен” смењују се њени и документарни снимци, од оних насталих у време Југославије до савремених кадрова у Холандији, које је све, како истиче, изузетно вешто измонтирао Урош Максимовић. Филм је на неки начин и аутобиографски, јер ауторка кроз нарацију о свом животу приказује срећно детињство седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, пакао рата у Сарајеву почетком деведесетих и своје избегличке дане у иностранству које протоком година заправо постаје њен „домаћи терен”.

Док се она навикава на своју нову домовину, што је увек био изазов за сваког емигранта, примећује неке знаке упозорења који је подсећају на оно шта се дешавало у Југославији уочи рата – екстреман политички говор, насиље на улицама усмерено према оним „другима”, па и политички мотивисана убиства. Поврх свега, откако је почео рат у Украјини, жестока реторика одјекује и на међународном нивоу. То је појачано ратом у Гази, посебно након што је у Амстердаму дошло до масовног напада на навијаче израелског „Макабија”. Све те околности допринеле су да холандска публика пажљиво „ослушне” поруке редитељке.

„Овај филм је моја борба за Холандију. Питала сам се, како да им поручим да препознајем то клизање и трусно тло јер сам прошла кроз све то”, каже Зеловићева.

Као неко ко је одрастао у социјалистичкој и несврстаној Југославији, она примећује да је Холандија неоколонијална земља, за разлику од њене отаџбине, која је своју спољну политику градила на антиколонијализму. Та историја великих и моћних колонизатора обликовала је и генерације Холанђана које данас живе у мултинационалном друштву.

„Толико је дубоко у људима закопана та идеја да су бољи, исказују ту неку колективну супериорност”, објашњава Зеловићева.

Ипак, она сматра да ова земља нема расни, већ заправо класни проблем, али се он, каже, испољава на расном нивоу. Не живе у истој згради доктор и чистачица, као што је то било у Југославији, чији распад ауторка филма не може да прежали. Постоје предрасуде према, на пример, Мароканцима. Али они станују тамо где Холанђани не залазе, практично их не познају.

Зеловићева у филму помиње честу реченицу своје, а може се рећи и сваке баке на Балкану: „Само да рата не буде.” Данас је изговара и ова редитељка, чији је син Сергеј, пратимо то у филму, недавно примио позив за увођење у холандску војну евиденцију „у случају...”. Али, Сергеј је безбрижан, као што је то била и генерација његове мајке у Југославији која је остала без свог „домаћег терена”.   

„Филм поручује да морамо некако заједно, не знам ни ја како, али хајде да изађемо, да се свађамо, да причамо – само не да не причамо”, рекла је Лидија Зеловић.