Дивљи запад или Елдорадо

Када би се бирала кошаркашка реч године, то би у 2025. вероватно био НИЛ, скраћено од name (име), image (имиџ) и likeness (препознатљивост). Пошто НИЛ „правила” у Америчкој асоцијацији студентског спорта (НЦАА) постоје још од 2021. године, поставља се питање зашто се та реч тек сада тако снажно примила у кошаркашким круговима. Вероватно због наглог великог одлива талената из Европе на америчке универзитете који су добили прилику да покажу своју финансијску моћ у односу на многе клубове из Евролиге, обезбеђујући милионске уговоре голобрадим младићима.

Шта се заправо крије иза могућности да спортисти на универзитетима комерцијализују своје „име, лик и препознатљивост”, колико је НИЛ променио кошарку, шта то значи за српску кошарку – прилику или опасност; и какве последице доноси у блиској будућности…

О томе смо разговарали са тренером Марином Седлачеком, који као ретко ко има тако широк спектар искустава у кошарци (стицаних на разним континентима и спортским системима, па и у НБА); као и са дугогодишњим комесаром Универзитетског спортског система Њујорка Жарком Ивковићем, садашњим председником Куће славних њујоршке кошарке.

– НИЛ је дефинитивно променио кошарку, пре свега кошаркашку мапу света, на тај начин што су НЦАА колеџи успели да доведу све оно што вреди, или што има потенцијал у целом свету – каже пре свега Седлачек, дугогодишњи члан стручног штаба Тима света на „Хуп самиту”. – НИЛ је с једне стране осиромашио међународну кошарку у млађим категоријама, а са друге обогатио америчку колеџ кошарку. Треба имати у виду и то да су се појавили другачији критеријуми унутар саме Америке, где су и амерички играчи добили знатно више на цени, самим тим што интернационални играчи примају више пара но што је икада могло да се замисли. Тако да је то Елдорадо за европску, азијску и америчку кошарку, управо због тога што не постоје никаква правила. Не постоје правила одлазака и долазака, све је отворено, више нема старосне границе за упис, која је била 21 године, и дужине играња до 24. Сада играчи комотно долазе из НБА „Џи” лиге, са 27-28 година, чак и они драфтовани као Нађи, 31. пик, бивши играч Барселоне, који је отишао на Бејлор. Тако да то најмање личи на студентску кошарку, јер ту има најмање студената.

Жарко Ивковић сматра да је ово тек рана фаза глобалног кошаркашког земљотреса и да ће сви они који не буду спремни за то, врло брзо осетити далекосежне и разорне последице:

– Осим НБА играча под дугогодишњим уговорима, НИЛ има огроман утицај на све светске лиге и доноси са собом финансијску моћ која ремети планове многим клубовима. За млађе играче (испод 23 године), чији таленат је пожељан у Првој дивизији НЦАА, никада нису постојала боља финансијска времена од ових. Најбољих 60-70 колеџа се отворено бори да их привуче са буџетима о којима могу да маштају многи евролигаши. Морам да нагласим да тај новац у колеџ тимовима долази од фирми и појединаца који донирају у фондове који плаћају студенте за употребљавање њиховог имена, имиџа и сличности, где се реч сличност тумачи као употреба нечијег лика у видео-игрицама и анимацијама, где не видимо нечији лик, већ неки број, дрес или нешто што асоцира на њега. Студенти од тога плаћају порез и друге трошкове: агенте, агенције, клубове…

На питање о томе како ће се НИЛ одразити на српску кошарку, Седлачек сматра да „ми у Србији нисмо то спремно дочекали”:

– Није на то спремна ни ФИБА, јер то правило донето је још 2021. године. Тако да то представља опасност, с једне стране због одлива играча који тамо неће успети. Ту је и спортско-психолошки моменат, када неко прими велике паре у том узрасту, да ли уопште има амбицију да се даље бави кошарком. Трећа ствар је контрола одласка: где ти играчи одлазе, у које колеџе, колико имају простора да играју, да напредују… Имамо пример нашег Андреја Костића који је отишао на Канзас Стејт, где врло мало игра. Или Алексе Ристића који је био први плејмејкер наше репрезентације до 20 година, који је прошле године стандардно играо КЛС-у, а уопште не добија прилику у Индијани. Како томе стати на пут! Указују се два правца. Један је да ФИБА успостави неку регулацију са НЦАА, с обзиром да НЦАА није члан ниједног форума у светској кошарци, као што је Ју-Ес баскетбал (КС САД). А друго је да се направи опредељење да клубови – уколико не желе да угасе млађе категорије – дефинишу свој статус, односно материјалну корист од тога што некоме спремају играче, на тај начин што ће се повезати са одређеним универзитетима и радити за њих. И тако направити мост у обостраном интересу, и спортском и финансијском.

И поред свих замки, Ивковић сматра да за српске кошаркаше никада нису биле боље прилике. Под условом да то препознају и да добију адекватну „заштиту”:

– Ово је феноменална могућност за наше клубове, поготову у доба када наша кошарка ужива изванредну репутацију у свету, кад имамо Јокића и низ других сјајних играча, кад имамо олимпијску бронзу, без обзира на неуспех на Евробаскету у Риги. Савез и клубови би требало да раде још интензивније на развоју младих кошаркаша и кошаркашица пошто је ова глобална битка за младе таленте тек почела. Наравно, успостављање фер-плеј правила је пресудна ствар, као брана од разних негативних утицаја, па и од оних који гледају искључиво личне интересе, не презајући од тога да се умешају и у оно што знају и што не знају…

Многи европски клубови се прибојавају НИЛ-а, само зато што нису добро упознати са њим. То и не чуди када се зна да сличан страх постоји и у Америци, јер тренутна „мека правила” отварају простор за различита тумачења једне исте ствари, у зависности с које стране гледате.

– Какве ће бити последице, видећемо већ у априлу, када се буде завршила НЦАА сезона, на основу играча који су тамо отишли – каже Седлачек. – Само са наших простора има их око 80, у најквалитетнијим лигама 32 или 33, колико сам успео да избројим. Да ли ће остати или ће се вратити, колико ће трајати њихови уговори... Раније си ишао у Америку на колеџ да би студирао и играо кошарку, а сада идеш тамо само да би играо кошарку. Мада треба имати у виду и то да НИЛ тражи и неке друге обавезе, маркетиншке природе, појављивања на одређеним догађајима, тако да то није само средство да би се играчи привукли… Треба знати и то да је амерички Конгрес показао жељу да то донекле дефинише, тиме што је ограничио буџете спортским организацијама на колеџима, у износу од 20,5 милиона долара. Што значи да ако на једном универзитету постоји четири-пет спортова, а један од њих је амерички фудбал, сигурно ће гро пара отићи у том правцу. Последице могу да буду и позитивне и негативне. Поставља се питање зашто они доводе наше играче у колеџ кошарку? Па зато што су технички обучени, играју кошарку на европском нивоу. Ако гледамо како се данас игра Евролига, видећемо да се тај начин све више приближава начину играња у НБА. Значи, самим тим Европа губи свој идентитет. То је највећа претња. Нама одлазе играчи, док у Евролиги, у 20 клубова, имамо 108 Американаца. И тај број се стално повећава. То ме највише брине, што се тиче перспективе европске кошарке. Они који имају квалитет и који би требало да буду у европским клубовима који имају млађе селекције, све мање добијају шансу. Али има и оних који су добијали шансу па су отишли због бољих финансијских услова. Не бих да наводим примере наших играча, јер то можда није примерено овом тренутку.

Кад је реч о последицама које би НИЛ могао да донесе у блиској будућности, Ивковић каже:

– Док се правила не успоставе, и даље је то све Дивљи запад, и у Америци и код нас. У Америци је успостављен тренутни буџетски плафон од 20,5 милиона долара годишње за сваки факултет, што фактички значи да ће 75 одсто тих средстава отићи на амерички фудбал а остало за све друге спортове. Проценат буџета генерално је усклађен према приходу тог спорта. Кошарка је на другом месту, а треће место у борби за мрвице може да буде женска одбојка, фудбал, тенис и веслање, зависно од популарности спорта и прихода. Важно је да се нагласи да НИЛ уговор не значи да је то новац за кошаркашки квалитет (подразумева се да се ради о добром играчу), већ је реч о употреби идентитета и личности играча у маркетиншке сврхе. Постоји и комисија на колеџу која анализира колико заиста вреди играч и да ли испуњава своје обавезе предвиђене уговором. Универзитети по закону не смеју да дају новац студентима, тако да се НИЛ појавио управо као начин да се избегне „pay for play” (играње за новац) и самим тим постао посредник између спонзора и спортисте. Међу људима који дају новац за НИЛ су бивши студенти или пословни људи који на тај начин желе да покажу приврженост том универзитету.

Студенти милионери

У протекле две-три сезоне, милионски уговори за играче универзитетских тимова у САД постали су нормална ствар. Од младих српских играча, протеклог лета у Америци највећу пажњу изазвао је Андреј Костић (недавно напунио 19 година) који је из Црвене звезде прешао на Универзитет Канзас Стејт. Према неким изворима за уговор виши од 2,5 милиона, од чега је, наводно, Звезди припало више од 50 одсто. Одиграо је девет од 12 утакмица у овој сезони, никада није био у првој петорци, а има просек од 10,7 минута и 4,1 поен.

Фабричко ресетовање играча

Кад говори о лошим странама НИЛ-а, Марин Седлачек наводи пример Адаја Маре, бившег центара Сарагосе, рођеног 2005, који је био један од пет најбољих играча на Јуниорском првенству Европе у Нишу 2023:

– Имао је просек од 14-15 минута у шпанској АЦБ лиги, најбољој европској лиги. Дебитовао је са 16-17 година и имао отворен пут да напредује, али се ипак одлучио за Универзитет Ју-Си-Ел-Еј, због новца који не може да добије ни од Реала, Барселоне и Сарагосе, који су га јурили. Прве две године није играо на том универзитету, а сада је на мањем колеџу у Калифорнији – Санта Барбари, где игра. И зато га нисмо видели у репрезентацији Шпаније на Европском првенству.

Седлачек објашњава да ништа боље није прошао ни турски таленат Берке Бујуктунчел (рођен 2004), један од најзапаженијих у селекцији Турске на Светском првенству до 19 година, која је у борби за бронзу савладала селекцију САД:

– Бујуктунчел се нашао међу пет најперспективнијих на том шампионату – каже Седлачек. – Као члан Тофаша, и неко ко је већ био на списку селектора Атамана и играо неке утакмице за репрезентацију, одлучио се да оде у Америку. Оставио је просек од 18 минута играња у Тофашу и одређена финансијска средства, нормално, мања од оних која су му нудили из Америке. И он две године стагнира. Годину дана се задржао на Ју-Си-Ел-Еју, на којем није играо, па је прешао у Небраску, постиже од пет до седам поена у просеку. Приморан је да игра на позицији на којој није играо у европској кошарци. Због његове висине поставили су га ближе кошу и аутоматски његову перспективу свели на неко фабричко ресетовање, јер мора да ради оно што је потребно тиму, а много мање је у фокусу његов напредак.