Живот од маказа и плуга

Банатски Двор – Када се породица Кнежевић после Првог светског рата доселила из Видовог Села код Дрвара у Банатски Двор, Милош није имао ни пуну годину. Овом потомку колониста, којима је додељена земља као и другим добровољцима на Солунском фронту, данас је 88 година и најстарији је мештанин Банатског Двора и један од ретких живих досељеника из ондашњих сеоба. Још увек вози бицикл и памти и најситније детаље из свог бурног живота. Био је ратар, сточар и кројач, а гајио је и пиринач у Банату, у Јанковом мосту код Зрењанина. Тамо има канала и воде, али је пропао покушај да се међу пшеницом и кукурузом „прими” и пиринач.

Његовог оца Јована су, као и многе Србе из Босне, мобилисали Аустријанци и одвели на источни фронт, био је рањен а затим су га заробили Руси. Тада је одлучио да оде на грчко ратиште и да ступи у српску војску, као солунски добровољац.

– Око Божића 1922. стигли смо у Двор, а моја сећања сежу до заједничког боравка колониста на једном имању. Породичну кућу, од набоја, подигли смо 1929 – прича нам Милош, који је између 13. и 17. године изучио кројачки занат, а касније као калфа радио у Торку, Торди, Деспотовцу и где све не, а у Житишту је стекао мајсторску диплому. Код газда, како је то тад било уобичајено, морао је да ради све послове.

– Устајеш око један сат после поноћи, нахраниш и напојиш коње и онда у цик зоре на њиву, па цео дан за плугом. Шијеш једино када нема паорских послова. Радио сам тако годинама, а радну књижицу сам изгубио. Није ми нигде уписан ни дан стажа. Када сам хтео да га убележим, нисам могао, моје газде су емигрирале, отишле у ратно време на све стране света – каже Милош, који је уочи Другог светског рата са још 33 овдашња младића мобилисан у Југословенску војску која је убрзо капитулирала. Вратио се земљорадњи, а радио је опет и као кројач. У партизане је отишао 1944, војевао је у строју Пете крајишке бригаде. Крај рата је дочекао у Бјеловару, али је остао на терену, као резервиста. Касније, у Загребу је био ангажован да шије официрске униформе.

– Било је случајева да дође официр на пробу и више се не појављује. После чујем да су га прогласили за ибеовца и да је одведен у затвор – сећа се наш саговорник, који за своје ратовање и послератни ангажман није добио пензију, већ само медаљу заслуга за народ.

По повратку у Банатски Двор, наставио је да се бави кројачким послом, али само од тога није могло да се живи, па је обрађивао очевину и имање које је супруга донела у мираз.

– Оженио сам се 1953. девојком из породице Роквић, они су исто колонисти, из села Роре код Дрвара. Моја Драгица је само прешла преко плота, јер су нам Роквићи били комшије. Имамо троје деце, седморо унучади и двоје праунучади – каже Милош, додајући да он и супруга данас живе од аренде.

– Погодиш аренду четири метра жита по јутру, онда ти закупац каже да је слабо родило, па ти да три. Једва да покријеш порез. Дуго памтим, али овако никад није било, килограм хлеба 80, а килограм жита 10, 11 динара – вајка се Милош додајући да барем недавну „гасну кризу” нису осетили. Иако им је кућа на само неколико километара од подземног складишта гаса, по коме сви у Србији знају за њихово место, за топли дом могу да захвале свом „смедеревцу”, који ложе дрвима и угљем.

Ђ. Ђукић