Француз по рођењу, Србин по опредељењу

Домаће васпитање и одважност били су кључни када је Арно Гујон као тинејџер, са свега 13 година, одлучио да подржи медијски стигматизован народ, док је тада било популарно нападати Србе и приписивати им разна непочинства уз правдање агресије НАТО-а и етничких чишћења попут „Олује”. Храброст је показао и када је прихватио позив председника Александра Вучића, одлучивши да се оштро супротстави медијским лажима и спекулацијама и да се бори за интересе српског народа које су представници неолибералног капитализма свесно жртвовали у балканској кориди.

Данас Гујон то чини са места директора Канцеларије за јавну и културну дипломатију. А и много пре тога попут модерног француског писца Емила Золе и његовог чланка „Оптужујем” отворено је стао на српску страну и формирао невладину организацију „Солидарност за Косово”, која двадесетак година помаже Србима на Косову и Метохији. Омогућио је хиљадама младих људи да изађу из гета који им је наметнут, да први пут у животу виде море и да добију поклон за Божић и Нову годину. У историји Србије записана су имена Ребеке Вест, Арчибалда Рајса и Петра Хандкеа, који су личном храброшћу помогли нашем народу кад је било најпотребније. Почетак 21. века припада младом Французу који је на делу показао шта значи поштовати породицу, културу и традицију једног народа.

Када је први пут организовао конвој из Француске за КиМ, многи су мислили да је штампарска грешка док је говорио да је то помоћ за обесправљене Србе. После бројних текстова у штампи, часописима и књигама, али и телевизијских прилога, снимио је документарац који је из темеља померио ставове бројних француских интелектуалаца. Уместо да закључке доносе здраво за готово, омогућио је да се чује глас српских жртава. За 20 година „Солидарност за Косово” реализовала је 55 конвоја помоћи за КиМ, а у јануару ће реализовати 56. по реду, за који су њихови волонтери из Француске већ спремни.

За две деценије обновили су 54 школе за ђаке на Косову и Метохији, што је резултат на који су изузетно поносни. Реновирали су спортске терене и обезбедили спортске реквизите и опрему за децу која сада могу тамо да тренирају и баве се спортом. Поделили су пластенике, изградили самоодрживе фарме, реновирали медицинске установе, набавили пољопривредну механизацију, поделили стоку и живину. И што је најважнијем показали су Србима на КиМ да су ту за њих и да ће бити ту докле год им је њихова помоћ потребна. Зато се с правом многи и данас питају ко је Арно Гујон, који је свој живот посветио помагању најмлађима на Космету и ко се последњих година отворено у западним медијима бори за интересе наше земље.

– Француз по рођењу, Србин по опредељењу. Одрастао сам уз приче о правди, слободи и пријатељству између Француске и Србије. У детињству сам доста слушао о Србији и Србима од свог оца и деде. Често су причали о историји и пријатељству између наша два народа. Када је 1999. године Србија бомбардована, у нашој кући се о томе много разговарало с јасним противљењем тој агресији и са дубоким осећајем неправде која је нанета Србији – каже у разговору за „Политику” Арно Гујон.

Као младић, схватио је да речи имају тежину, али да дела имају још већу. „Зато сам, заједно са својим братом и пријатељима, након погрома Срба 17. и 18. марта 2004. године основао ’Солидарност за Косово’, како би помогли деци и породицама које су на Косову и Метохији живеле заборављене и изоловане”, подсећа Гујон. Зато две деценије касније, после десетина хуманитарних конвоја, обиласка стотину села и упознавања на хиљаде људи, са задовољством може да каже да је та мисија обликовала његов живот. Последњих година, откако је директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Владе Републике Србије, његова се улога проширила.

„И даље помажем људима на Космету преко своје хуманитарне организације, али истовремено у западним медијима говорим оно што се често не чује, а то је истина о Србији, о њеним људима, култури, о неправдама које су јој нанете, али и о њеној снази, упорности и достојанству. Овде у Србији имам дом, породицу и пријатеље. Ово је моја друга отаџбина по избору, по срцу и по вредностима”, истиче Гујон. Наглашава да су му родитељи усадили праве вредности, пре свега осећај за правду, солидарност и поштовање истине.

„Те 1999. године био сам тек тринаестогодишњак кад је пропаганда у Француској била таква да су сви морали да имају ’мишљење’, чак су и деца морала да знају све о ’лошим Србима’, јер су у школама организоване дебате. У мојој школи, сећам се, организована је дебата о ’ваздушним ударима’. Нико тада није употребљавао реч рат, претпостављам да им је ова друга звучала мање страшно. На једном часу расправа се повела након бомбардовања зграде РТС-а, када је погинуло 16 запослених. Професор је жустро тврдио да је циљ био легитиман, јер је РТС наводно емитовао режимску пропаганду. Ја сам изразио свој став да није нормално бомбардовати медијску кућу и да се такав чин коси са законима рата”, сведочи Гујон.

Каже да је изнео неколико аргумената, које је већином чуо од оца, „о томе да смо жртве дезинформисања, о чудовишном бацању бомби с осиромашеним уранијумом на цивилно становништво и о тврдњама да се тиме чини ’хуманитарно дело’”. „Након мог излагања изненадила ме је професорова реакција. Одједном је изгубио хладнокрвност и почео да виче да немам право да говорим такве ствари. Био је острашћен. Неколико година касније срео сам га у једној књижари. Било му је непријатно. Рекао ми је да нисам грешио када сам тако говорио, чак ми је признао да је од тада у многоме променио свој став”, истиче Гујон.

Сећа се да се током бомбардовања на телевизији у Француској могло видети само оно најгоре о Србима. Тада је од оца, вероватно ради равнотеже, слушао оно најбоље. Знао је да тиме што су бомбардовали један народ у срцу Европе нису чинили никакво хуманитарно дело. Био је тада дечак, али је неправду јасно осећао. „И управо се тада у мени урезало уверење да морамо бити солидарни са српским народом. И даље имам исти осећај као тада, а можда чак и јачи након свега што сам лично видео и доживео на КиМ”, наводи Гујон.

Ко је овај шармантни посвећеник идеји помоћи српском народу на Космету, посебно деци? Рођен је 1985, као најмлађе дете у породици, у Греноблу, граду у југоисточној Француској, у подножју Алпа. Одрастао је у сложној породици у којој су се неговали традиција, родољубље и историјско пријатељство између Француске и Србије. Родитељи су их васпитавали строго и прaведно. Подизали су их уз приче, нису гледали телевизију, осим у ретким приликама током викенда.

„Моја мајка Жозијан била је учитељица у малом месту Жари крај Гренобла, а отац Ив железничар, а по образовању историчар. Управо од њега, као и мој брат Бертран и сестра Орели, први сам пут чуо за Србију и Србе кроз приче о Првом светском рату, о херојству српске војске и о краљу Петру Првом, који је, као младић, раме уз раме с Французима стао против Пруске. Те породичне приче биле су наша прва лекција о француско-српском пријатељству и дубини веза два народа. Одрастао сам у дому у којем су се поштовали истина, историја и слободарски дух. Зато сам већ као тинејџер имао потпуно другачији поглед на догађаје у бившој Југославији од оног који је тада доминирао у западним медијима. Док су многи прихватали једностране наративе, ја сам, захваљујући породичном наслеђу, знао да истина увек има више слојева и да је потребно чути и другу страну”, објашњава Гујон.

Наводи да би, поред логичког размишљања, волео да има очеву радну етику, ту његову сталну потребу да чита, пише, размишља. Наводи да је његова библиотека најбољи доказ колико је читао и колико је труда уложио да би стекао знање које му је било потребно да тачно и широко сагледа свет. „Мој отац је истински интелектуалац у најбољем смислу те речи, јер преиспитује сваку истину, сваку тврдњу, све посматра из више углова, поставља права питања и тражи логичне одговоре. Моја мајка је двадесет година била одборник у својој општини, а то је у Француској веома захтеван посао, који подразумева стални рад, без икаквих привилегија. Цео живот била је дубоко посвећена својој заједници и решавању локалних проблема. Волео бих да имам њену снажну енергију, њен жар у наступима, њену вештину да говори пред људима. Она то ради с великом сигурношћу и аутентичном топлином. Волео бих да имам тај спој врлина својих родитеља, очеву мудрост и мајчину енергију, и трудим се да им будем достојан”, објашњава Арно.

Као мали посебно је волео математику и физику и те предмете је лако савладавао. Није био љубитељ ликовне уметности, јер се у школи није учило цртање, већ се задавала тема на коју је морао да „одговори”. Како је растао, мењала су се и његова интересовања. Желео је да буде полицајац или војник, али пошто је страствени скијаш и планинар, који је планинарио по Алпима, пожелео је да постане планинарски водич. Тај посао био је за њега у то време симбол слободе, авантуре, сусрета с природом и с људима. Завршио је студије на универзитету у родном Греноблу, а са непуне 22 године и постао мастер-инжењер екологије.

На констатацију да је у Србији за многе политика постала омражена реч и на питање да ли то важи и за њега, истиче да га је „политика одувек привлачила као позив који служи општем добру”.

„Данас, нажалост, многи на политику гледају негативно, јер је поистовећују са странчарењем и празним политикантством. А права политика је нешто сасвим друго – то је озбиљан, предан рад за заједницу, рад који доноси опипљиве резултате. Такву политику видео сам код своје мајке, која је на локалном нивоу својим трудом утицала на животе људи око себе. У политици треба да буду они који су спремни да раде за опште добро, понекад чак и на сопствени терет, а не за личну корист. Још као дете бивао сам биран за представника одељења, касније на факултету за представника студената. То ми је рано показало једну важну истину – да у политици није довољно имати идеје, као и то да оне постају вредне тек кад се претворе у дела. Једино дела остављају траг. Она мењају друштво и чине га бољим. То је политика којој верујем и којој сам посвећен”, каже Гујон.

На питање коју српску реч највише воли и са којом се поистовећује, одговара као из топа – родољуб, јер у њеној етимологији постоје две снажне речи род и љубав. „То значи љубити свој род, своје претке, своју породицу, свој народ, своју цивилизацију и свет којем припадамо. Све што се завршава на ’-изам’ носи у себи елемент идеологије, а идеологије су по својој природи глобалне, оне не прихватају стварност такву каква јесте, већ покушавају да је преобликују како би се уклопила у њихове оквире. То смо видели с комунизмом, с фашизмом, а данас видимо с либерализмом. Зато не постоји ’родољубизам’ јер родољубље није идеологија. Постоји патриотизам, али не и родољубизам. Бити родољуб је стање духа. Родољуб може бити Србин, Француз, Алжирац, Бразилац, било ко на планети. У том буквалном смислу, могу да кажем да сам и као Француз и као Србин родољуб”, наводи Гујон.

Истиче да Србија данас има снажан глас, јасну поруку и уверљива дела која ту поруку прате. „Наратив о српском народу снажно се мења и то набоље. Уверио се да људи широм света желе да чују и другу страну приче. Када им представите чињенице, културу, уметност, хуманитарни рад и историјске везе, они то умеју да цене. Већем самопоуздању Србије и промени њеног имиџа допринело је и то што је председник Александар Вучић покренуо важне иницијативе и пројекте за очување културе сећања, попут Обале јасеновачких жртава, изградње меморијалних комплекса, снимања филмова и обележавања заједничких страдања заједно с Републиком Српском. Такође, он нам је омогућио оснивање Канцеларије за јавну и културну дипломатију, која је 2025. године имала пуно активности”, каже Гујон и наставља:

„Недавно сам боравио у Вашингтону, где сам учествовао у једном подкасту и сат времена говорио на тему Србије и КиМ. Разговарао сам с представницима ’тинктенкова’, који су интегрални део процеса разматрања разних питања и који утичу на доношење политичких одлука у Вашингтону, а који су били јако заинтересовани да чују нешто о Србији из другог угла. Редовно говорим у француским медијима о Србији. Угостили смо постдипломце са Харварда, као и младе лидере из Француске који се усавршавају на Институту за политичку обуку у Паризу. У Будимпешти сам одржао предавање о српско-мађарским односима на угледном Матхијас Корвинус колегијуму, који похађа више од 7.800 студената из целог региона. Угостили смо 30 редитеља из 12 земаља и том приликом сам разговарао с њима о важности очувања домаће кинематографије у ери глобализације”, истиче Гујон.

Подсећа да је у 2025. Канцеларија за јавну и културну дипломатију, на чијем сам челу, организовала у Паризу изложбу „Сусрети са последњим Србима на Косову и Метохији” фотографкиње Кетрин Купер, која је приказала како изгледа борба Срба на КиМ. „Учествовали смо на Међународном конгресу слависта у Паризу, који је окупио више од 1.000 стручњака из 45 земаља, обележили смо 100 година проучавања србистике у Француској на престижној Сорбони. У Јапану, на Експо павиљону у Осаки, представили смо српски виртуални музеј ’Наслеђе Србије’, на Малти смо подигли споменик у част погинулих српских војника из Првог светског рата. Све ове активности показују да имамо шта да кажемо и да је свет спреман да нас чује”, закључује Арно Гујон.

Рад, истина и одговорност – вредности уткане у ДНК

На питање које су вредности вредности уткане у његов ДНК, издваја – рад, истину и одговорност. „То су вредности које сам научио од родитеља. Од оца сам научио да се свака ствар мора дубље разумети, да се истина тражи стрпљиво и упорно, да се преиспитује и да се не прихвата олако. Од мајке сам понео осећај дужности према заједници, спремност да се помогне другима и уверење да и најмањи гест може да направи велику разлику”, поручује Гујон.

Важно је да деца знају ко су били цар Лазар и Јованка Орлеанка

На питање какав је Арно Гујон приватно и како васпитава своје ћерке Милену и Ирену и сина Виктора, директор КЈКД одговара да се заједно са супругом Иваном труди да децу васпитава у француском и српском духу. „Ми јесмо традиционална француско-српска породица. Важно нам је да знају ко је био цар Лазар, али и ко је била Јована Орлеанка. Деци смо од најранијег узраста усадили љубав ка књигама и читању. Редовно им читамо приче и на српском и на француском, тако да они већ имају своје библиотеке и на српском и на француском језику”, истиче Гујон.