Београд за покојнике

Иако сам убеђен да је то желео по сваку цену да избегне, ипак је сахрана Богдана Тирнанића била медијски догађај. Што уопште не чуди, имајући у виду популарност и значај које је још за живота стекао. Е, сад, наравно да је одлазак на нечију сахрану крајње приватни чин, али тај „интимни бонтон” не важи када су у питању јавне личности. И тога су они (без снебивања, молим!) и те како свесни. Баш као и тзв. обичан свет, који хронично пати од екстремне радозналости, тако карактеристичне за „анонимно мноштво”.

Нажалост, оно што је дало посебан печат догађају споменутом на почетку текста јесте одсуство – ничим званично образложеним! – једног познатог и угледног политичара и интелектуалца, због кога је Тирнанић последњих година уистину ризиковао. Бранећи га често у својим текстовима, истовремено нападајући његове опоненте. Понекад готово са навијачком жестином. Заправо, пишући о Војиславу Коштуници – а, о њему је реч! – скоро да у појединим моментима нисте могли да препознате шмекерско умеће и доброћудни цинизам Богдана Тирнанића.

Као Тиркетов вишедеценијски верни читалац, а касније и његов ђак у списатељској работи, усуђујем се да кажем да су неки од најслабијих текстова које је потписао – управо они где се надгорњавао са Коштуничиним противницима.

Ето ризика који сам малопре споменуо! Наиме, неједном сам био у прилици да чујем или прочитам како је Тирнанић „плаћеник Војиног ДСС-а”?! Јасно да нико није безгрешан, али треба ли млађе генерације читалаца да га памте искључиво по текстовима пуним вицкастих политичких каламбура? А човек је име и славу стекао као врхунски есејиста који је, с много проницљивости и хумора, писао о најразноврснијим културолошким феноменима и уметничким артефактима.

Ово намерно истичем, не само због млађег нараштаја, одраслог на таблоидној турбо-гранд ултрапопулистичкој култури. Не, навођење ових чињеница јесте плод дубоке резигнације због оваквог, најблаже речено, зачудног понашања Војислава Коштунице. Политичара овдашњег који је дуго времена имао ауру „легалног свеца”, и кога је голем део народа сматрао за „једину поштену главу у српској политичкој арени”.

А, што је још мучније, све ово можемо да посматрамо из још личнијег (и болнијег) контекста. Наиме, обожаваоци лика и дела Воје Коштунице често су истицали како је он „аутентични господин”, „рођени Београђанин”, „салонски интелектуалац с покрићем”... И, пазите сад како се судбина погано поиграла...

Тирке је обичавао да се декларише као „Београђанин по професији”, или као „Дорћолац по националности”... Када би писао о Воји, не без извесне топлине истицао би и чињеницу да су њих двојица „комшије”, што јетребало да употпуни Тиркетов вредносни систем примењен на Војино политичко делање. И, тачно је – цела Србија зна, због вишегодишње фрке с председничким обезбеђењем, да Воја живи у Господар Јовановој.

Такође, Војини следбеници су истицали и чињеницу да не само што је рођен у Београду – него да се то догодило у престижној Скадарској улици, у породичној кући. Аха! Дакле, човек има чисти (грађанско-аристократски, је ли) београдски педигре. И као такав се не појави на сахрани знаменитог писца и новинара, старог комшије и познаника, који је ем био најупечатљивија икона српске престонице, ем је толико тога написао о вољеном Београду! Стварно типично београдски!

А можда такво Војино држање показује да је „Тиркетов Београд” био само плод његове богате уметничке имагинације? Митолошко место са галеријом легендарних ликова и живописних дестинација – поприште најшашавијих и најдраматичнијих догађаја. Који са стварношћу благе везе немају, нити желе да имају. Јер је стварност оличена управо у „легалистичкој” баналности...