Емоције и тиха мудрост у сваком тону

Од почетка на овамо/ све се мења непрестано/ зато много снаге треба/ да се стигне све до неба...

Речи и музику за култну песму „Tema classica” групе „С времена не време”, чији почетак је горе цитиран, написао је Љубомир Љуба Нинковић који је преминуо на бадњи дан, 6. јануара, у 76. години. Песма затвара албум који носи назив групе и објављен је још давне 1975. године, али је на друштвеним мрежама виралан снимак ове нумере направљен 1996. године у новосадском „Студију М”.

Неко је пре неколико година, слушајући управо тај снимак, написао да се чуди зашто група „С времена на време” никада није добила култни статус у овој земљи. Упркос томе што је била изузетно поштована у одређеним круговима, чинило се да ипак није изашла из тих кругова и добила признање какво заслужује. Можда зато што је, као и многе друге вредности, остала смрвљена под ногама вулгарног турбофолка који је деведесетих збрисао све као да никада нисмо били део света и имали квалитетну музику. Мада је управо деведесетих ова група обновила своју активност, остала је видљива само за свој круг поштовалаца којих је наравно било више него довољно да потврде шта ова група значи, али опет недовољно у друштву које је погазило све вредности.

Као бард домаће акустике, Љуба Нинковић је компоновао и многе друге лепе песме, али можда се управо у песми „Tema classica” најбоље потврђује дефиниција стваралаштва овог аутора коју је ових дна дао Родољуб Стојановић, власник куће „Мултимедија рекордс”, рекавши да је у сваком тону Љубине музике „било искуства, емоција и тихе мудрости коју имају само истински уметници”.

Љуба Нинковић је рођен 17. новембра 1950. године у Смедереву, а његова музичка каријера почиње седамдесетих година у Београду када је са Асимом Сарваном, Миомиром Ђукићем и Војиславом Ђукићем, основао групу „С времена на време”. Они су се неформално окупљали да би с времена на време снимали песме за потребе програма Радио Београда и били су пионири у увођењу традиционалних народних елемената у рок музику, користећи старе инструменте као што је шаргија.

Мада је то било време тешког рокенрола и електричних гитара, овај бенд са акустичним гитарама, флаутама и трогласним певањем је постао препознатљив и вољен, а осим већ поменуте композиције „Tema classica”, веома популарне су биле и песме „Сунчана страна улице”, „Мој свет”, Као време испред нас”, „Пут путује караван” и друге. Снимили су три студијска албума и били активни од 1972. до 1981. године. Обновили су групу 1993. када су у препуном Сава центру одржали концерт који је многима остао у неизбрисивом сећању. До 1997. су још снимили албум, а објављен је и снимак концерта који је одржан у новосадском „Студију М”. Група се окупила и трећи пут, 2013. године и одржала концерт у Коларчевој задужбини, а почетком 2016. наступили су у Књажевско-српском театру у Крагујевцу.  

   Не треба ни наглашавати да је Љуба Нинковић био срце групе „С времена на време” и аутор неких од њихових најлепших песама. Елементе народне традиције уносио је у звук суптилно, са снажним уметничким печатом, пружајући публици емоције, интелект и узвишеност. Али његов рад није био ограничен само на рад у овој групи. Компоновао је музику за бројне радио-драме, позоришне представе и филмове. Добитник је многих признања, укључујући и „Златну арену” у Пули за филмску музику. Компоновао је и за децу, кроз емисије попут „С оне стране дуге” и рад са хором „Бесне глисте”.

Мада првенствено акустичар, Нинковић је имао и своју рокенрол фазу осамдесетих година када је са Владом Јанковићем Џетом основао групу „Тунел”, показавши да и електричном гитаром добро барата. Његов последњи велики пројекат био је соло албум „Ходач”.

Ипак, остаће у сећању првенствено као бард домаће акустике, аутор музике и лепих стихова попут оних у већ поменутој песми „Tema classica”: „Мекани звуци клавира/ она ту музику свира/ очи јој чудно сјаје/ то са прашњавих слика знам... Поглед јој узалуд тражим/туга ме мучи и слама/ очи јој крије тама/ све је нестало некуд већ...”

Једно је сигурно – музика Љубе Нинковића сигурно неће нестати. Слушаће је још дуго они који од музике траже нешто више од ескапизма.