Emocije i tiha mudrost u svakom tonu

Od početka na ovamo/ sve se menja neprestano/ zato mnogo snage treba/ da se stigne sve do neba...

Reči i muziku za kultnu pesmu „Tema classica” grupe „S vremena ne vreme”, čiji početak je gore citiran, napisao je Ljubomir Ljuba Ninković koji je preminuo na badnji dan, 6. januara, u 76. godini. Pesma zatvara album koji nosi naziv grupe i objavljen je još davne 1975. godine, ali je na društvenim mrežama viralan snimak ove numere napravljen 1996. godine u novosadskom „Studiju M”.

Neko je pre nekoliko godina, slušajući upravo taj snimak, napisao da se čudi zašto grupa „S vremena na vreme” nikada nije dobila kultni status u ovoj zemlji. Uprkos tome što je bila izuzetno poštovana u određenim krugovima, činilo se da ipak nije izašla iz tih krugova i dobila priznanje kakvo zaslužuje. Možda zato što je, kao i mnoge druge vrednosti, ostala smrvljena pod nogama vulgarnog turbofolka koji je devedesetih zbrisao sve kao da nikada nismo bili deo sveta i imali kvalitetnu muziku. Mada je upravo devedesetih ova grupa obnovila svoju aktivnost, ostala je vidljiva samo za svoj krug poštovalaca kojih je naravno bilo više nego dovoljno da potvrde šta ova grupa znači, ali opet nedovoljno u društvu koje je pogazilo sve vrednosti.

Kao bard domaće akustike, Ljuba Ninković je komponovao i mnoge druge lepe pesme, ali možda se upravo u pesmi „Tema classica” najbolje potvrđuje definicija stvaralaštva ovog autora koju je ovih dna dao Rodoljub Stojanović, vlasnik kuće „Multimedija rekords”, rekavši da je u svakom tonu Ljubine muzike „bilo iskustva, emocija i tihe mudrosti koju imaju samo istinski umetnici”.

Ljuba Ninković je rođen 17. novembra 1950. godine u Smederevu, a njegova muzička karijera počinje sedamdesetih godina u Beogradu kada je sa Asimom Sarvanom, Miomirom Đukićem i Vojislavom Đukićem, osnovao grupu „S vremena na vreme”. Oni su se neformalno okupljali da bi s vremena na vreme snimali pesme za potrebe programa Radio Beograda i bili su pioniri u uvođenju tradicionalnih narodnih elemenata u rok muziku, koristeći stare instrumente kao što je šargija.

Mada je to bilo vreme teškog rokenrola i električnih gitara, ovaj bend sa akustičnim gitarama, flautama i troglasnim pevanjem je postao prepoznatljiv i voljen, a osim već pomenute kompozicije „Tema classica”, veoma popularne su bile i pesme „Sunčana strana ulice”, „Moj svet”, Kao vreme ispred nas”, „Put putuje karavan” i druge. Snimili su tri studijska albuma i bili aktivni od 1972. do 1981. godine. Obnovili su grupu 1993. kada su u prepunom Sava centru održali koncert koji je mnogima ostao u neizbrisivom sećanju. Do 1997. su još snimili album, a objavljen je i snimak koncerta koji je održan u novosadskom „Studiju M”. Grupa se okupila i treći put, 2013. godine i održala koncert u Kolarčevoj zadužbini, a početkom 2016. nastupili su u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu.  

   Ne treba ni naglašavati da je Ljuba Ninković bio srce grupe „S vremena na vreme” i autor nekih od njihovih najlepših pesama. Elemente narodne tradicije unosio je u zvuk suptilno, sa snažnim umetničkim pečatom, pružajući publici emocije, intelekt i uzvišenost. Ali njegov rad nije bio ograničen samo na rad u ovoj grupi. Komponovao je muziku za brojne radio-drame, pozorišne predstave i filmove. Dobitnik je mnogih priznanja, uključujući i „Zlatnu arenu” u Puli za filmsku muziku. Komponovao je i za decu, kroz emisije poput „S one strane duge” i rad sa horom „Besne gliste”.

Mada prvenstveno akustičar, Ninković je imao i svoju rokenrol fazu osamdesetih godina kada je sa Vladom Jankovićem Džetom osnovao grupu „Tunel”, pokazavši da i električnom gitarom dobro barata. Njegov poslednji veliki projekat bio je solo album „Hodač”.

Ipak, ostaće u sećanju prvenstveno kao bard domaće akustike, autor muzike i lepih stihova poput onih u već pomenutoj pesmi „Tema classica”: „Mekani zvuci klavira/ ona tu muziku svira/ oči joj čudno sjaje/ to sa prašnjavih slika znam... Pogled joj uzalud tražim/tuga me muči i slama/ oči joj krije tama/ sve je nestalo nekud već...”

Jedno je sigurno – muzika Ljube Ninkovića sigurno neće nestati. Slušaće je još dugo oni koji od muzike traže nešto više od eskapizma.