Ко је убио мајора Кенинга

Ниш – У борбама за ослобођење Лебана од 9. до 12. новембра 1941. године убијен је немачки мајор за кога се дуго веровало да је Пол Кенинг (неки пишу и Кениг), командант озлоглашеног батаљона који је стрељао крагујевачке ђаке и родољубе 1941. године. Заслугу за његово убиство себи је приписало неколико партизанских бораца. Историчари, међутим, кaжу да у бици 11. новембра код лебанског села Коњино није убијен Кенинг, већ други немачки командант. Међу онима који сматрају да Кенинг није ни учествовао у тој бици је и познати историчар Душан Пленча према чијим сазнањима је он после рата живео у Америци где је унапређен у чин пуковника.

Верујући да је на том месту убијен Кенинг, Лебанчани су 1950. године подигли споменик на којем је било уклесано и његово име. Међутим, историчар и публициста Никола П. Илић је 1986. године објавио монографију "Јабланички НОП одред" у којој тврди да ту није погинуо Кенинг, како се погрешно веровало, већ мајор Ренер. Након тога, Лебанчани су 1990. године срушили стари и подигли нови споменик.

Врањанац Драгољуб Стојановић Чича целог живота је тврдио да је он лично убио мајора Кенинга, а то је подробно испричао у два наставка фељтона у "Слободној речи" 1963. године.

– На педесетак метара од воденичног јаза крај гомиле стајског ђубрива лежао је немачки официр. Сећам се као да је јуче било како Немац пуши на муштиклу. Командант Манојловић је потрчао према њему да га ухвати живог. Тог тренутка Немац је дохватио "валтер" и подигао цев према партизанском команданту. Уперио сам пушкомитраљез према њему и повукао обарач. Сасуо сам читав рафал у њега, не знајући кога сам убио.

Након што је убио Немца, Драгољуб Стојановић Чича му је скинуо "веома лепе ципеле" и обуо их. (Касније их је мењао за мање, јер су му биле велике.) Из његових докумената је, пише, сазнао да је то био мајор Кенинг.

Осим Стојановића, славу да је убио Кенинга себи је у "Новостима" приписивао и Вук Станојевић из пусторечког села Лапотинца. Бранислав Ковачевић, звани Жика Морнар, такође је тврдио да је Кенинг страдао од његовог метка.

У изјави за "Политику", историчар Никола П. Илић не спори да је Драгољуб Стојановић Чича учествовао у поменутој борби, али је по њему потпуно извесно да је тада убијен мајор Ренер, а убио га је командант Јабланичког одреда Милош Манојловић. Наиме, у послератним чланцима, историографији и књигама погрешно је писано да је овде погинуо мајор Кенинг. Међутим, седамдесетих година прошлог века, Војноисторијски институт из Београда откупио је део заплењене немачке архиве од Националног архива Вашингтона у којој је нађен и извештај о поменутој борби. У њему дословце пише: "У борби код Лебана 11. новембра 1941. године убијен је крајскомандант Лесковца мајор Ренер, с још једним подофициром Војне полиције који га је пратио на извиђању земљишта код Лебана".

Историчари сматрају да је до ове забуне могло да дође на основу докумената нађених код убијеног команданта. Тврди се, мада није доказано, да је код Ренера нађена табакера коју му је Кенинг поклонио.

Ових дана јавили су се потомци Милоша Манојловића који тврде да је, ипак, он убио Кенинга. Новинар из Бојника Златко Лонг, син Милошеве братанице, описује за "Политику" како се то десило: – Немац је био загледан у војне карте, када га је Милош спазио и припуцао на њега, а затим се развила борба. Милија Радовановић, политички комесар Одреда, написао је о томе исцрпан извештај у "Нашој речи" од 7. јула 1945. године. О томе је писао и Бошко Крстић, учесник НОБ-а, а испевана је и песма.

 Милош Манојловић није имао деце. У Нишу живи његов братанац Милан Манојловић кога је Милош намеравао да усини. И Милан сматра да је Милош убио Кенинга, али је то, каже, прикривано из ко зна ког разлога. За "Политику" прича како је Милош то детаљно описивао у кући у Доброј Води: – Имао сам десет година и свега се сећам. Милош је причао како је у току борбе прешао Јабланицу и дошао са стране Немцима, који су се у том моменту повукли због магле, а нису приметили да је њихов командант Кенинг остао сам. Био је поред стајског ђубрета загледан у карте. Два команданта, немачки и партизански, запуцали су један на другога. Кенинг је пуцао и стално пиштаљком дозивао помоћ. Сећам се Милошевих речи као да сада прича како се Кенинг издужио поред ђубрета. Милош му је одузео аутомат, бели дурбин, аутоматску пушку за ракете коју сам ја сачувао, документа и свежањ кључева. Имао је толико кључева да се Милош чудио шта је он толико закључавао. У породичној кући у Доброј Води чуван је аутомат који је Милош узео од Кенинга и ја сам пуцао из њега. Педесетих година, мој брат од ујака Радивоје Жугић из Гајтана узео је аутомат од моје мајке и никад га више није вратио. Пуцао је пијан по Гајтану, па му га је милиција одузела и не знам где је сада – испричао нам је Милан.

Милош Манојловић рођен је 1. септембра 1914. године у селу Добра Вода код Бојника. Завршио је подофицирску школу Краљевине Југославије и тако дочекао рат. Био је командант НОП одреда, прве партизанске јединице на југу Србије, а кад је формиран Јабланички одред постављен је за његовог команданта. Завршио је Ворошилову војну академију у Москви 1946/47. године. Ухапшен је 12. марта 1951. године док је био на дужности начелника Оперативне управе Генералштаба ЈНА, под оптужбом да је хтео да убије врховног команданта Јосипа Броза Тита. Спроведен је на Голи оток. Осуђен је на смрт, али му је казна преиначена у двадесет година затвора. Према званичној верзији, умро је на Светом Гргуру 1951. године од дизентерије, а према неким сведочењима, убијен је одмах након што је доведен на Свети Гргур.