Бајке за одрасле

Пре три деценије били су то Чарлс и Дајана. Сада – Барак и Мишел. У првом случају – краљевско венчање. У другом – председничка инаугурација. А оба пута, медијски спектакл који узбуђује милионе широм шара. Телевизија је омогућила да се поменути догађаји виде у небројено појединости и (као и штампа, уосталом) подстакла масовну еуфорију која је пратила збивања. Што се повода тиче, венчање британског престолонаследника за васколики свет није имало никакву дубљу, поготово политичку позадину. Била је то бајка уживо, једна раскошна верзија омиљеног штива о принчевима и принцезама која има вечите поклонике, без обзира на њихов узраст. У случају ступања на дужност новог америчког председника, политичка димензија је и те како значајна и умногоме пресудна не само за судбину једне земље. Но опште усхићење до обожавања усмерено је ка личности а не ка делу , јер њега још и нема сем у вербалним наговештајима.

Уласком Дајане Спенсер у лондонску краљевску палату рођена је звезда која је годинама потом са успехом играла улогу миљенце јавности, па се чак и њена трагична смрт сурово „добро уклопила” у медијску незаситост за шокантним атракцијама и адреналинским скоковима. Шта следи после вашингтонских загрљаја, заклетви, честитки, концерата, балова... тек остаје да се види. Али, звезда је већ рођена! Што је небо на којем се појавила тамније, то она јаче сија. Отуд је на тмурној политичкој позадини Барак Обама светиљка која заслепљује.

„Обаманија” у Србији делује на два нивоа.

Први је рационалан покушај да се утврди „шта је Обама Србији и шта је Србија Обами”. Одговоре на та питања усрдно је скупљала, и успела да их прегледно представи, Оливера Јовићевић у специјалној емисији РТС-а 20. јануара. Други је „догревање” атмосфере у којој се ствара медијски јунак, стално провоцирање интересовања публике пикантним, па и бизарним детаљима да би се потом задовољавала тако изазвана радозналост.

Приче о Обами медијски су кројене и сходно познатој склоности ТВ гледалишта ка романима с бајколиким елементима. Кад нешто грађе пружи сам живот, добро јест. Кад је ту нема – ето је у списатељској машти. После успеха серије „Рањени орао” нема више сумње да су публици потребни и наивни заплети, нежне љубави, чврсти карактери, часне породице. Привлачност серије „Мој рођак са села” такође је у лепом, идиличном, традиционалном, душевном, духовитом... који прожимају њен садржај.

Није, свакако, само садржај кључ успеха ових ТВ серија и не би га било да није укупног квалитета подухвата у којем сценаристичка, редитељска, глумачка, постпродукцијска ваљаност дају удео који доприноси делотворности целине. Али је реакција гледалаца на поменуте серије порука да су јој веома драги и врло потребни подстицаји на позитивне вредности.

Ако их Обама осваја обећавањем промене и буђењем наде, онда их измишљени јунаци придобијају првенствено поштењем и добротом.

Бајке? Па шта! За ТВ и на ТВ.