Тајно трговање

Председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница је протекле недеље у једној изјави, оцењујући Владу, рекао, између осталог, да она опстаје захваљујући политичким трговинама. Не звучи лепо, а ако је тачно, поставља се питање како су опстајале претходне владе у вишестраначју. И да ли су неке мање а друге више „трговале”. И зашто појам политичке трговине код нас има пежоративно значење.

Владимир Гоати, председник „Транспарентност Србија”, каже да није постојала ниједна влада после 1991. године која није опстајала на трговини, зато што ниједна странка није освојила више од 50 одсто гласова. „Мале су шансе да се то ускоро и догоди, зато што у нашем друштву постоје дубоке и трајне поделе. Те поделе се виде у односу према Европи, Косову, старом режиму. И у Енглеској која више није двопартијска држава, и која је имала две коалиционе владе било је подела.” Питање је и да ли би прва вишестраначка влада и Скупштина биле практично једностраначке и такорећи без проблема, односно трговине, да није било већинског система. Гоати каже да је СПС тада добио 46,1 одсто гласова а 77,6 одсто или 194 мандата у Скупштини, што је био резултат већинског система у коме првом иде „све”. „Тако долази до неподударности између партијске структуре бирачког тела и структуре парламента. Вештачка већина се по правилу распада што се СПС-у и догодило 1992. године.”

Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар, каже да су све владе, осим ако нека странка има већину, више или мање плод трговине. „Само је питање мере, степена и принципијелности.” Он каже да су прва вишестраначка влада 1991. и Досова 2000. године имале најчистију ситуацију јер је било јасне већине. „Све постизборне коалиције укључују мање или више трговине, а о трговини говоре они који су лоше прошли на изборима или нису успели добро да тргују после избора. Ипак, у овој влади било је више трговине него иначе јер је било знатно више актера и више страна које треба задовољити. Влада је гломазна и хетерогена и то јој отежава функционисање али је легална и легитимна. Тачно је да је и прва и друга Коштуничина влада била хетерогена, морало се и ту „пеглати” и мирити, али сада су ту Чанак и Палма и то је брод којим је тешко управљати.”

Јован Комшић, социолог политике, каже да у политици увек има трговине, па је било и у првој Милошевићевој влади. „Тада је СПС трговао међусобно. Мање је трговине у двопартијским системима, у хетерогеном друштву је већи степен трговине.”

Политика је пуна компромиса, али у неком тренутку се то окарактерише као трговина. „Политички компромис постаје трговина када га ради друга партија. Политичка трговина се догађа у свим друштвима“, каже Гоати. Вукадиновић мисли да не постоји јасна линија када компромис прелази у трговину. „Ствар је у непринципијелности трговине. Најчешће има компромиса али у неком тренутку превагне трговина. Ако је то масовна појава бирачи су незадовољни.” Комшић каже да трговина почиње пред изборе између бирача и политичара, али да је много већа при склапању владе и уласку у управне одборе јавних предузећа. „Председник Републике Борис Тадић је рекао да је то саставни део демократије, и ја се слажем с тим али то мора бити много јавније.”

Код нас појам политичке трговине, упркос томе што постоји свуда, има пежоративно значење. Гоати каже да је питање компромиса ментални проблем, односно да је тешко извући се из старог менталног склопа који је проповедао јединство и хомогенизам. „Ми још живимо у том свету који је и пре социјализма то поручивао. Трговина онда изгледа као нешто прљаво. Некада се говорило радници, сељаци и поштена интелигенција. Тај ментални склоп неће се мењати у следећим деценијама. У политици постоји гвоздени закон расподеле плена према снази учесника у коалицији. У Белгији, за коју се не може рећи да није демократска земља, када се дели добит после избора место председника владе вреди три поена, министара два а млађих министара један поен. То се тамо не сматра непоштеним и о томе се не говори.”

Вукадиновић каже да овај појам носи пежоративно значење због квазиреволуционарне чистоће. Али, каже и да у политици ипак све није допуштено. „Већина грађана има утисак да је црта пређена на нашој политичкој сцени.”

Комшић каже да су још у средњем веку били прокажени они који су баратали новцем, а да се код нас политичка трговина, која је легална трансакција, не схвата на прави начин јер смо незрели и политички необразовани. Ипак, он каже и да би договарање странака требало институционализовати, односно да би договарање требало да буде јавно.