Енергија дуговечности

„Овај ће лист свима нашим листовима појести панаију; све ће сахранити, нас и наше листове.”

Чувени српски новинар Пера Тодоровић овим речима је оценио први број „Политике” који су колпортери муњевито распродали на београдским улицама око два сата по подне, у понедељак, 12/25. јануара 1904. године.

Пошто је помно прочитао четири стране новог дневног листа који је покренуо Владислав Рибникар с пробраном дружином, Пера Тодоровић је изнео очигледно далековиду „прогнозу”, јер је старом новинарском вуку било јасно шта ће значити „Политикина” високо уздигнута застава независне штампе, која треба да „слободно претреса сва јавна питања, без гнева и без пристрасности” и да „подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево”, али тако да се никад не заборавља да „неко може имати и противно уверење, а да је то уверење поштено и искрено”.

Упркос свему, узлетима и падовима, историјским ломовима и ражњу времена и укуса на коме се новине непрекидно окрећу, упркос свакојаким искушењима неминовних када се новине налазе између наковња одговорности за јавну новинарску реч и чекића властодржаца, „Политика” се у свакој генерацији враћала начелима формулисаним у уводнику који је у првом броју, под насловом „Задаци независне штампе”, написао Владислав Рибникар.

Када су после 5. октобра у нашу кућу нагрнуле колеге са свих страна света, многи од њих нису могли да скрију своје искрено изненађење због једног по свему особеног, нарочитог духа, неке посебне ауре и енергије с којом су се суочили већ при уласку у хол наше Куће.

Тој енергији и духу нису могли да се отргну у годинама после Другог светског рата, у доба агитпропа и идеолошке и политичке контроле медија, ни представници највиших партијских и државних органа који су по задатку долазили у „Политику” као директори или главни уредници.

Брзо су постајали заробљеници „Политике” која је у својој „лабораторији” омекшавала најтврдокорније и брзо их претварала од поузданика Це-Ка у одлучне браниоце интереса листа и потребе да јавност буде темељито обавештена.

Објављивањем информације о првој отмици домаћег авиона, главни уредник Душан Пешић је 1952. превршио меру, па је тихо склоњен са те дужности. Милован Ђилас, његов стари знанац и пријатељ, одржао му је вакелу, али га бар није казнио.

Вишегодишњи директор „Политике” Мита Миљковић, сведочио ми је о многим споровима с партијским и државним руководством, када је извештавање „Политике” и њене сараднике морао да брани од љутитих „другова”, врло брзо пошто је стигао у лист да би у њему „средио стање”.

Многа уверљива сведочанства о тој чудесној енергији „Политике” оставио је Александар Ненадовић, једно од „златних пера” нашег листа, смењен с места главног уредника у великој чистки „либерала” 1972. године.

Посртајима упркос, чак и у тмурним временима какво је карактерисало и последњу деценију прошлог века, „Политика” је настојала да удахне што више „кисеоника” или да бар не заборави, ако већ не може чврсто да се придржава начела које су дефинисали њени оснивачи.

Програмски оквир из 1904. године био је сажет и јасан: „Политика” не треба да иде за сензацијама, мора да буде информативно поуздана, да личне односе третира без жучи и увреда и да текстови на њеним страницама буду писани чистим језиком и коректним стилом.

Тај рецепт је током ових 105 година показао сву своју вредност и чак изродио неку врсту страхопоштовања према „Политици”.

--------------------------------------------------------------------------------

Бу­јо­ше­вић: Ин­сти­ту­ци­ја од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја

Днев­ни лист „По­ли­ти­ка” да­нас на­вр­ша­ва 105 го­ди­на из­ла­же­ња, а пре­ма оце­ни глав­ног и од­го­вор­ног уред­ни­ка Дра­га­на Бу­јо­ше­ви­ћа, ју­би­леј до­че­ку­је као „ин­сти­ту­ци­ја од на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја, врх и сим­бол не­за­ви­сног но­ви­нар­ства у Ср­би­ји”. „По­ли­ти­ка” са­оп­шта­ва исти­ну „без об­зи­ра на то шта о њој ми­сле они ко­ји су на вла­сти” и та­ко до­при­но­си на­прет­ку љу­ди у Ср­би­ји, јер их по­ди­же на ви­ши кул­тур­ни и ци­ви­ли­за­циј­ски ни­во, оце­нио је Бу­јо­ше­вић за Тан­југ.

Он је ука­зао да „По­ли­ти­ка”, иако ни­је увек би­ла не­за­ви­сна, пред­ста­вља кључ­ни сим­бол не­за­ви­сног но­ви­нар­ства Ср­би­је. „Сло­бо­да се у но­ви­нар­ству осва­ја, но­ви­на­ри се за њу бо­ре, ни­ко вам је не по­кла­ња, мо­ра­те да је оти­ма­те”, под­се­тио је Бу­јо­ше­вић у уве­ре­њу да „По­ли­ти­ка” ту тра­ди­ци­ју мо­ра да на­ста­ви. Он је на­вео да су нај­ста­ри­је днев­не но­ви­не у Ср­би­ји ве­ћим де­лом сво­је исто­ри­је пред­ста­вља­ле врх у срп­ском но­ви­нар­ству и да за тај ста­тус стал­но тре­ба да се бо­ре ква­ли­те­том, озбиљ­но­шћу, за­ни­мљи­во­шћу сво­јих тек­сто­ва. „По­ли­ти­ка” за тај ста­тус тре­ба да се бо­ри и ти­ме што ће ну­ди­ти сво­јим чи­та­о­ци­ма „ја­сну ви­зи­ју оно­га ку­да се Ср­би­ја кре­ће, у ком прав­цу иде и шта је че­ка на том пу­ту”, до­дао је Бу­јо­ше­вић.Тан­југ