Рађање Америке

ИНАУГУРАЦИЈА АМЕРИЧКОГ ПРЕДСЕДНИКА, је ли то дан када се америчка нација сваки пут изнова рађа? Бил Клинтон је тим поводом својевремено рекао: „Данас прослављамо мистерију обнављања Америке, визију и храброст да Америку откријемо на нов начин”. За Роналда Регана инаугурација је представљала „чудо које се понавља”.

У старој доброј Европи, па и у Србији, ствари су много прозаичније. Нама увек недостаје оптимизам, ако се имају у виду све револуције, контрареволуције и трагедије кроз које смо прошли. Ми поводом наших инаугурација не говоримо о „ поновном рађању”, нити о „светионику нације”, већ како „да нашој деци буде боље” и, наравно, о „бољим платама”. Није инспиративно, признајем, али реч је о реалној демократској политици, односно у највећој мери о класичном питању целокупне политике.

Од тренутка када је Барак Обама положио заклетву, а тај већ сада спорни тренутак биће вероватно и инспирација неких будућих филмских и публицистичких политичких трилера, дакле од тог момента председник САД суочава се са целим низом домаћих и спољних проблема. Хоће ли због тога односи Америке са Европом бити потиснути у други план? Време Томаса Џеферсона и његове максиме „да се САД никада не уплићу у европске свађе” одавно је прошло. Али шта је са другом Џеферсоновом максимом, по којој „Америка никада неће толерисати мешање Европе у ствари САД”? Америка и њени европски савезници у истом су чамцу који се зове НАТО, ту би барем формално требало да важи право на узајамно слушање, деловање, чак и „мешање”. Јер, ко жели да се љуља у истом чамцу требало би, међутим, да води рачуна о томе да тежина и газ прамца тог чамца не дозволе и његово превртање. Дакле, председник Барак Обама, изолационизам, или унилатерализам? Или ни једно ни друго, већ од свега понешто?

Сваки избор новог америчког председника у Европи се дочекује са извесном нервозом. Да ли нови станар у Белој кући разликује Кан од Кајена, хоће ли нови амерички систем антибалистичке ракетне одбране значити, заправо, и раздвајање европске и северноамеричке одбране, хоће ли Обама потпуно повући америчке војнике из Европе и сву одговорност за одбрану Старог континента пребацити на Европљане?

Што се тиче Србије, нови амерички председник дочекан је са мешавином наде и незаинтересованости. У ствари, једини амерички председник због кога се Срби уопште не узбуђују јесте онај којег већ познају, дакле стари председник у другом мандату. Ту се већ све зна. Јер, за Америку је инаугурација нека врста метаприче, догађај који даје облик и смисао индивидуалним животима. На споменику борцима из Другог светског рата на универзитету на Јејлу пише: „За Бога, за отаџбину и за Јејл”. То је пример метаприче. Када Американци тако говоре, Европљани постају нервозни. А Срби охоли.

ЈЕДАН ДАН У БАГДАДУ, улице су пусте, ни два човека нисам видео да иду пешке. Некада, у време диктатора Садама Хусеина могли сте у поноћ пешке од хотела „Шератон” преко Караде до југословенског клуба. Нико вас не би ни дирнуо, могли сте да сретнете само комуналце који су детерџентом прали улице. Ех, ти диктатори, увек на крају зезну ствар. Сада улице нико не пере, а и како би када су потпуно изроварене од тешких борбених возила.

Како ће сада председник Обама? Хоће ли погоршати ситуацију у Ираку брже или спорије? Америчке снаге изгубиле су подршку Ирачана у процесу пацификације земље, иако је ниво свакодневног насиља осетно смањен и нема више толико бомбашких напада као пре две године. Али потпуни мир тој несрећној земљи могу да донесу само ирачке снаге под ирачком командом, и то само онолико колико те снаге могу да смање своју зависност од Америке. У очима ирачког народа америчка мисија у Ираку нема ни легитимност ни кредибилитет. Изван граница Ирака ефекти америчке инвазије и садашње војне присутности на тлу Ирака готово су искључиво негативни. Правило је да се побуне не гуше убијањем побуњеника, већ стицањем подршке локалног становништва чиме се побуњеници лишавају скровишта и нових регрута.

АВГАНИСТАН ЈЕ ИРАЧКА ПРИЧА на други начин. Американци су већ до сада поновили све совјетске грешке из времена совјетске окупације те земље. Сада, намером да у Авганистан упути додатних 30.000 америчких војника председник Барак Обама понавља грешку Џона Кенедија који је увео Америку у крваву вијетнамску авантуру. Тако то иде, генерали увек траже додатне трупе и када се једном уђе у тај циклус онда краја нема. Од почетних 5.000 америчких војних саветника у време Кенедија до више од 500.000 војника у Вијетнаму у време Линдона Џонсона и није прошло много времена. На крају је амерички амбасадор смотао заставу и попео се на хеликоптер који је лебдео на крову амбасаде у Сајгону.

Основна америчка грешка у Авганистану јесте покушај да се од племенске и феудалне аристократије створи модерна држава. Као што ми је љутито рекао један рањени талибан у болници у Мазаре Шарифу у децембру 2001. године: „Ви верујете да контролишете све на свету, али Алах је изнад вас”. Нисам стигао да му објасним из које земље долазим.

ХАМАС НЕ ПРИЗНАЈЕ палестинске политичке ауторитете на Западној обали. Хамас је аморфна политичко-религиозна организација која контролише мрежу добротворних установа, клиника, општинских центара, школа, џамија и омладинских организација на подручју Газе, али и Западне обале. Хамас располаже и огромном мрежом присталица у Сирији, Либану и Јордану, а циљ је стварање исламског друштва.

САДА ВЕЋ БИВШИ АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК, Џорџ Буш добио је у Багдаду ципелу, у Приштини улицу са својим именом, а у САД му прети суд. Нема шта, никога није оставио равнодушним.