Помирење

Расим Љајић и Сулејман Угљанин су у петак први пут после 1992. године потписали исти папир.

Чудо? Крај сукоба у Новом Пазару? Успех Бориса Тадића? Нова политика старих актера? Од свега понешто. Ипак, рано је за радост да је постигнуто коначно решење сукоба који је поделио и породице у Санџаку. Право је време да се охрабри нада да може бити другачије и боље.

Угљанин и Љајић јесу потписали исти папир, али нису били за истим столом, нису један другоме пружили руку. Прво је код Тадића и Мирка Цветковића био Угљанин са својим партнерима Омерагићем и Џуџевићем. Угљанин је ставио потпис на заједничку изјаву. После тога је код Тадића дошао Љајић и потписао папир на коме је писало „Одлучни смо да предупредимо будуће инциденте у овом региону и заједничким снагама ћемо учинити све што је у нашој моћи да не дозволимо да се политичке активности и ривалство изметну у дешавања која су штетна за све у Санџаку и Србији”.

Шефови Санџачке демократске партије и Бошњачке листе за европски Санџак су потписали и да верују да их ће сваки појединац у Санџаку подржати у тим напорима.

„Политика” је хтела да „подржи те напоре” и позове двојицу лидера да се суоче у њеној рубрици „Србија разговара”. Није успела, као што није прошао ни ранији предлог да се Љајић и Угљанин нађу у „Утиску недеље”.

Њих двојица се засад срећу само на једном од владиних одбора којим руководи Љајић. Али то не значи да можда већ ове недеље неће сести за исти сто. Двојица политичких лидера санџачких муслимана/Бошњака провела су сасвим довољно времена у политици и показала да имају политички инстинкт да би дозволили себи да их било ко сматра узроком подела и кризе у Пазару и Санџаку. Њихов први задатак је да се покажу као миротворци, ако желе да опстану у политици. Та вештина биће важнија на будућим изборима у Санџаку од националне припадности или подршке било ког верског вође.

Владајући Београд ће подстицати миротворачко умеће Љајића и Угљанина, због чега је овог другог и узео у владу. То би требало да заустави оптужбе из Пазара да је управо владајући Београд подстицао сукоб међу бошњачким лидерима. У једном случају та оптужба је била разложна. Када је хтео да ослаби Љајићев утицај, Слободан Милошевић је Угљанина довео из Турске у коју је овај побегао од оптужнице да спрема државни удар и сецесију Санџака, не помишљајући да га изведе пред суд. У осталим случајевима, када је оптуживан за политику завади па владај, утицај Београда се могао претпоставити, али се није могао лако доказати јер се могао сакрити под плашт већ пословичног раскола присталица Љајића и Угљанина.

Сада је, међутим, очигледно да политика владајућег Београда није завади па владај. Зато је и нада у помирење у Санџаку оправданија.