Горели су као Палах...

Специјално за „Политику“
Праг, 25. јануара – Пре 40 година упалио се 19-годишњи студент Јан Палах у знак протеста због окупације Чехословачке од стране трупа Варшавског пакта и у жељи да тргне из летаргије своје суграђане. За тај чин, каквог нема у традицији Европе, зна цели свет и клања се тој страшној жртви… Но, мало је познато да су се у Чехословачкој и другим земљама тадашњег соцлагера самоспаљивали и други људи, углавном млади, за исте идеале.

У Чешкој су најпознатији Јосеф Хлавати, Мирослав Малинка, Бланка Нахазелова, Евжен Плоцек и Јан Зајиц. Овај последњи се упалио месец дана после Палаха, на истом месту… Ту, на Вацлавским намјестима, Палаху и њему постављено је једноставно спомен-обележје. Потресно опроштајно писмо Јана Зајица породици многи у Чешкој знају напамет, а завршава се молбом најближима да не дозволе да од њега направе лудака.

У другим земљама протестовали су, пре свега, против неслободе и репресије у својој средини. Сивјец, Каланта, Брушевиц… У Пољској, Литванији и Немачкој они су скоро исто тако уважавани као Палах у Чешкој, али их изван своје земље нико не зна.

Пољски чиновник Ришард Сивјец имао је 59 година када се спалио у Варшави 8. септембра 1968. протестујући против окупације Чехословачке (само 18 дана касније) у којој је учествовала и војска Пољске. Овај отац петоро деце и бивши војник Армије Крајова (некомунистички отпор немачкој окупацији) спалио се у на градском стадиону на коме се славио завршетак градње, у присуству око 100.000 људи и целог руководства земље. Подлегао је опекотинама у болници четири дана потом.

У завету који је оставио осуђује удео пољске војске у окупацији Чехословачке као „негацију узвишених пољских традиција борбе за слободу и независност”...

Комунистичке власти, посебно тајна полиција, утирале су деценијама трагове овом чину који су се тешко брисали иако је Сивјец званично био проглашен за „неуравнотеженог”. Истину је на светло дана изнео филм пољског режисера Маћјеха Другаса „Чујте мој крик” (1991) који је добио награду „Феликс” на Берлинском филмском фестивалу.

Ромас Каланта, 19-годишњи Литванац, био је миран младић. Радо је сликао и с другарима свирао гитару. У школи га је највише занимала историја Литваније. Земља је од 1940. била у саставу СССР-а, народ се осећао поробљеним… У недељу 14. маја 1972. изашао је у град, мајка се чудила шта ће му стаклени балон, а друг који му је помогао да однесе бензин у балону до центра града није ништа питао. Упалио се пред зградом Народног позоришта и истог дана умро у болници. Опроштајно писмо није оставио, али је за жртвовање изабрао место на коме је била проглашена независност земље. Сви су тако чин разумели као протест против туђе власти. У центру Каунаса су избиле и трајале данима велике демонстрације јер људи нису могли присуствовати погребу Каланте чији је споменик данас у центру Каунаса.

Комунистичке власти Источне Немачке настојале су на све начине да гурну у заборав чин евангелистичког свештеника Оскара Брушевица који се упалио августа 1976. у центру месташца Зеиц у близини Магдебурга. Непосредни мотив био је сукоб са црквеним властима које су хтеле да га преместе јер наводно лоше утиче на младе. Свештеник је код себе, када се упалио, имао плакате у којима је комунистички режим оптуживао за угњетавање друштва. Његов чин је имао велики одјек међу младим верницима, иако је и црква настојала да га избрише из памћења народа. Представљан је у новинама као чудак, с педофилним склоностима. Али то је само појачавало и одржавало сећање и захвалност источних Немаца.

Сивјец и Палах су се, о чему постоје документи, инспирисали самоспаљивањима будистичких монаха који су 1968. тиме протестовали против рата у Вијетнаму. А они су својим чином потом инспирисали друге…

Шандор Бауер (1969), мађарски студент, први се надовезао на Палаха. Само четири дана после њега запалио се у згради музеја у Будимпешти, протестујући против мађарског комунизма. Олекса Хирник (1978), украјински инжењер, спалио се у знак протеста против потискивања украјинске културе и језика. Валентy Бадилак (1980), пољски пекар у пензији, спалио се на тргу у Кракову протестујући против лажи о Катињском масакру над пољским официрима.