Нови Београд се није одужио Томи Девалду

Ранији омладински активисти и учесници омладинских радних акција (ОРА) из Земуна с пажњом негују сећања на време свог одрастања и младости. Тако су на Дан Југословенске народне армије (ЈНА), 22. децембра 2025. године, колегама из Новог Београда, с којима су радили на ОРА „Нови Београд ’68”, приредили пријатно изненађење. Наиме, један од млађих Земунаца, уз подршку Савеза удружења бораца, користећи вештачку интелигенцију, дигитално је репродуковао животни пут земунске породице Девалд од времена њеног досељавања у Земун до краја Другог светског рата. Посебна пажња посвећена је расветљавању револуционарног пута најмлађег члана породице Девалд – Томе.

Тома Девалд је још пре рата, као члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) учествовао у антифашистичким акцијама земунских скојеваца, синдикалних радника и комуниста. Кад је немачка војска заузела Земун, Тома се, по договору, пријавио да буде регрутован у месни Културбунт. Немцима није требало дуго да га открију као убаченог шпијуна. Затворен је у зграду садашњег Пољопривредног факултета. Вешт и храбар, успео је да побегне. Кријући се по селима доњег Срема, приступио је једној од немачких СС дивизија. Нажалост, и ту је убрзо откривен.

Упућен је у злогласни логор Дахау. Тома је знао да је за Немце који су хапшени као шпијуни убачени у немачку војску логор Дахау био последња станица, без наде у повратак. Да би избегао ту судбину, ризиковао је. Глумио је да је оболео од тешке заразне болести толико уверљиво да је упућен у логорску болницу из које је, с још једним затвореником сличне судбине, поново побегао. Током бега, као Немац, прикључио се некој немачкој формацији с којом је стигао до Румуније. Чим је ухватио прилику, Тома се предао Русима, који га из опреза хапсе – сада као немачког шпијуна.

После ослобођења, за Тому Девалда настају нови проблеми. Руси га предају југословенским војним властима, уз упозорење да је „осумњичен као убачени шпијун Вермахта”. Поступајући беспоговорно, по кратком поступку, Тома је осуђен на вишегодишњу затворску казну. Ослобођен је тек у обновљеном поступку и на основу сведочења високих партијских функционера (Видоје Смилески).

У спонтаном разговору који је уследио после презентације младог земунског ентузијасте изражено је мишљење да се у нашој јавности мало зна о послератном животу Томе Девалда. Зна се да је, након што је пуштен из затвора, постављен за директора Грађевинског предузећа „Трудбеник”, а потом и за директора Дирекције за изградњу Новог Београда.

Имао сам срећу да га познајем и част да радим у Дирекцији за изградњу Новог Београда, која је била у згради која припада комплексу логора на Сајмишту. Мало нас запослених знало је да су родитељи Томе Девалда током рата били заточени у казаматима логора на Старом сајмишту и да су одатле депортовани и ликвидирани на стратишту у Јајинцима. Ми који смо то знали разумели смо због чега је Тома сваког јутра приликом доласка на посао застајао на степеништу дирекције. Окренуо би се и смркнут гледао у правцу логора. Када би увукао последњи дим цигарете, дубоко би уздахнуо и пре уласка у дирекцију бацао угашени опушак. Тако је сваког јутра одавао пошту родитељима.

Овај догађај у Земуну ми Новобеограђани доживели смо као својеврсну критику. Тома Девалд јесте рођен у Земуну, којем је посветио своју предратну и ратну активност, али је непобитно – свој радни век посветио је изградњи Новог Београда. Земун се свом ратном хероју скромно одужио тако што једна уличица у насељу Земун Поље носи његово име. Нови Београд му је остао дужан. Изградњом Дома градитеља Новог Београда (за који постоји пројекат) и постављањем прикладног спомен-обележја на улазу раније дирекције (чија реконструкција је обухваћена пројектом сећања на жртве Холокауста), била би исправљена историјска неправда према овом ратном и мирнодопском хероју.

Стеван Стојановић,

дипл. ек.